04-X-2021.
Дваесосмог до Петерхида. Украли су нам још само џезву, лудаје не, иако има трага кроз њихов коров, и онај што смо пустили да расте уз ограду, да су улазили баш са те стране. Лудаје смо обрали и утоварили у Јоду. Напумпали смо и воде Нини за акваријум, каже та је најбоља, и по причи њеног акваристе и по оном што и сама види.
Тридесетог смо комплетирали сезону, испекли све што је остало, завршили по мраку, ал' време је послужило. Није баш била киша, тек понека кап, ни хладно ни врућина, таман тај штимунг. Завршили смо сезону са 96 литара.
Другог је био годишњи састанак расејаних, на истом месту као претпрошле године. Њој се није ишло, деца би полудела тамо, нема игралишта... Било је изгледа за лоше време, али је дан испао савршен, ни облачка. Башка што су Раја и Виолета опет склизнули у ноћну смену. Дали би се наштеловати у дневну, ал' би били лоше расположени цео дан. Овако сам договорио да ме покупе Злотвор и госпоја му. Она је била фришко с авиона, прво полетање те ноћи јој је било у 1:30, ради неки надзор (не грађевински, мада јој је то струка) у Јордану на неком пројекту ЕУ, у суштини ми се чини да пази како се троше паре и да не буде нешто за погрешне намене. Нашли смо се пред кафаном (оном код мале железничке станице) ал' тачно у секунд - они скрећу да се паркирају, мени остало још пет корака. Носио сам само флашу тутифрутија и озвучење, ништа фоткалица. Њој се припишало па смо стали успут на кафу, негде у селу. Видим да Емиксемова пумпа и даље ради, али кафана је нестала, ни трага јој нема. А штета, била је баш фино скокцкана.
Тамо, друштво отприлике комплетно - Стинге, ајВар, Шкрба са госпојом, домаћин са госпојом (не знам где му је сестра), пЛазић, Маги и ајВар. Наравно, Кунта за котлићем, сад већ стандардно. Фалио је само Малтез, јер је у Дубаију, тамо нека грађевина, пројектни биро, шта ли. Њих не виђамо још од 08-VIII-1995., мада би сад као требало јер им ћерка студира у Чешкој али јок, његова госпођа се нешто попичкала са Шкрбом, враг ће га знати око чега, и отад они не долазе, пошто он долази увек.
А пропао тог пештанског концерта, прича ми Стинге како је тада гледао у Горану и мене. То је за њега била велика ствар, да матори рокер доведе ћерку од шеснаест година на концерт Стонса, и тад се зарекао да ће и он тако, ако буде имао ћерку. И урадио је то, кад је његова ћерка имала петнаест, ишли су у Копенхаген, не сећам се на коју то свирку, ал' неко велико име је било.
И Кунта ме увукао у ту заобилазну педагогију, његов син тера линукса („ћале, не могу да ти помогнем, тераш Пенџери, сам си крив“), и ту и тамо му нешто набаци о мени, тако из педагошких разлога, што је јако добило на утицају кад му је објаснио да сам написао впас. Не знам да ли му га је и показао.
Гулаш је био стандардно добар, мада ни овог пута није било нешто много тетива (тих тива, које би требало да су главне), ал' убацио је један комад нечег димљеног, таман је постигао шмек.
Од оног тутифрутија је остало практично све, само је домаћин мало пробао („глатка!... морам још мало“), што сам утрапио Стингету, јер сам му обећао - што ми је саветовао да узмем Јоду а не це три.
Разишли смо се пред залазак, Злотворова жена је коначно преломила да не може више да стоји, срце јој спава, а ја ајде са њима, а придружио нам се и Стинге. Док смо стигли у Кикинду, већ је био мрак. И успут сам се наслушао још прича о којечему. Све скупа добро прошао дан.
Водио сам их мојим скраћеницама кроз град, да не бисмо терали кроз центар, мада тако увече и није нека гужва, ал' бар нисам имао више од километра до куће од места где сам их оставио, а упутства за излазак из града одатле су била минимална (пошто сам у одласку приметио да Злотвор уме да се збуни).
У недељу се јави Биља, имејлом, оно да се видимо у недељу или понедељак, из чега закључим да ће то бити за наредни викенд. Испостави се да је већ ту, и ћерка (старија) је са њом. Опет штура и збуњујућа комуникација, пола не знам од оног што треба, ал' овог пута ни не мислимо да идемо да је тражимо, видимо се сутра код Драгане и готово.
Време још увек лепо, друго михољско лето, није баш да се иде у кошуљи али раскопчана тексас јакна је довољна. Без чарапа, само кломпе. Санда и Линда ме опомињу да десна има рупу над палцем. Покушали смо да одемо у Спрингфилд али је тамо био неки дечији рођендан, па смо се скрасили у паркићу иза месне. Нешто су се потамбурале између себе, Линда је већ трећи пут тог дана ујела Санду, па смо на брзину кренули назад. Неки клинци су се зезали са малим дроном (да ли има камеру или не, бемлига), и кад сам устао са клупе, то ми се сокоћало нашло на шаку од главе. Само сам га лагано гурнуо надланицом, оно паде. Нисам чуо никакво негодовање. Терали су га апликацијом са телефона. Хе, значи више му ни контролер не треба, а и чему кад свако има поприличан рачунар у џепу, са већ уграђеним радио везама - то има и телефонску, и етернет и блутут везу, ма има чак и радио пријемник. У ствари, све то има већ и моја нокла од десет ипо година.
У понедељак је и даље било толико топло да је напунила кадицу топлом водом и пустила ове две да се мало брчкају, као да је лето.
Шкрба је урадио фотке (дакле нико други није донео свог канона, само он, набавио је ново сочиво, још јаче на широком крају), не више него обично. Добро ме уфоткао неколико пута, а добро је испало и оно кад смо одуживали реда групном фотком - сад и он има даљински, исти као мој, али сам искористио прилику што ми се затекао у џепу па сам шкљоцао мало и ја кад он не види, па је било занимљивих ситуација.
Увече, наравно, код Драгане, 55. френдз парти. Ранац ми је био прилично натоварен - еос70 и блиц, кило ипо јабуке, (... 44 речи...), и још кило вина што смо купили успут. Не у Роди овог пута, јер ту нешто копају - кренули су од наше старе улице, стигли до Роде, страном где је био Багер, ту прешли на другу страну улице и... сад ту не може пешке да се прође, а било је летос да на неким местима не може ни колима. Мењају вреловод, а успут су поломили и водовод па ће морати сад и то, неће то бити готово до краја године. Нисмо ишли туда.
Иако се доста задржала у Лидлу око тог вина (и купила себи једне фармерке приде), испало је да смо стигли први. Убрзо су се појавили и Биља са ћерком, и Борче. Ћерка је рибетина, свака част, и доста добро говори српски. Попило се колико се попило, прошла и вечера, ништа битно ни велико се није рекло, што је у ствари порука само по себи, гласи отприлике „није битно да ли се нисмо видели тридесет година или три дана, свеједно се понашамо као да смо се јуче видели“. Што јесте тако овде, нема драме. Но, осетили смо да нешто није у реду кад је Биља трећи пут питала ћерку да ли је опет боле леђа и да ли хоће да крену. Видимо да не лаје кера села ради него себе ради... Она је то после објаснила тим што смо пушили, а ћерка је ипак Амер, а и Биља се поприлично американизовала. Отишле су ваљда пре 22:00, а ми смо онда наставили у уобичајеном саставу, бла бла до пола три. Борче се није урадио овог пута, мада се једном био мало задржао у вецеу, па ме Драгана послала да видим да није опет одвалио даску. Ја на врата, он на врата... није било ништа.
Дочекали смо свог таксисту, каже само је ту једну ноћ провео у ћорци, ништа страшно.
Спомиње се: 08-VIII-1995., Стонси, Багер, Биљана Лајковић (Биља), Виолета, вПас, Горана Средљевић (Го), Градивој Шкрбић (Шкрба), Драгана Витас, Драгојло Кунтић (Кунта), Емиксем, еос70, Јода, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Милован Аксентијевић (Стинге), Невена Средљевић (Нина), нокла, Петерхид, пЛазић, расејани, Рју (Раја), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Спрингфилд, френдз парти, на енглеском