(концерт Статус Квоа није био ове недеље него 12-IX-1971., преместио сам текст одавде)
Осмог, мада накнадно а без тачних датума, бележим да је коначно основан ДЦ-99, састали смо се већ неколико пута. Кумовао сам ја. Да се не бисмо звали соцреалистички (по граду, као претходни клуб пре двадесетак година, или по неком датуму), сетио сам се адресе просторија, скратио је и готово. Први изливи оригиналности. Већ смо добили неке паре, па смо набавили апотекарску вагу, требаће за лабораторију, камеру за 2х8мм (Меопта Адмира, са пуњивом батеријом), а од стварног посла смо засад развили нешто осмице. Добар почетак. Развио сам, ако се не варам, ролну од 29. децембра, са Зафиром и како В. игра. Није да је има нешто много, само пар секунди, али сам то пуштао полако, напред назад, штоно кажу анализа покрета. Предивна је, покрети, лице, коса. Добра једна душа. Никад ми ништа лоше није рекла.
У међувремену, друштво са Руже чисти скоро довршене станове на 25. мају. Ђ. је донео метлу (о рамену), канту (на метли), ножеве и лебац (у канти), урадио највише; Чојић дошао да се зајебава (и збрисао од куће неколико дана касније); Џок донео касеташ, није хтео да игра ватерполо у кади да не исцури кроз сливник... оно, јесте нешто ситнији; Ф. (касније муж Миљин) је прао прозоре; Драгана је бранила кад су играли фудбал (нема лопте, комад хлеба); С. је радио озбиљно, али упола спорије него Ђ.
Коначно сам нашао В. па смо се договарали да снимамо "ноћни филм". Она и З. долазе ове недеље да виде онај снимак. Тог четрнаестог нису дошле, али јесу Дуца and Слађа. Ова одлично расположена и зеза се, дакле ова друга попиздела. Дуца коначно покупила ципеле, остале на дочеку.
У атласу негде нађем да је написала "ако једном видиш [мој надимак], ти му реци да га волим"... аха, касно сад. А у следећем реду се ионако предомислила, написала да ипак воли Бештару.
ДЦ-99 се опрема, нова камера Кварц 5 - зум, оптичко тражило, више брзина, светломер, озбиљна ствар. Букац и ја треба да радимо документарац о граду, 10 минута, у боји. Идеја не мањка.
Ситне вести, исецкане у моја трабуњања ових дана:
- киселили смо купус али већ смрди, негде се сјебало
- фонотека двеста двојке је бајата, превише Реја Конифа, пречесто врте једну те исту траку са петнаест истих песама истим редом (које сам омрзао и ђутуре и појединачно), мало новитета
- прича се да ће Никола Нешковић да лети са Другог, наводно емисију претворио у приватну журку, много интиман са слушаоцима (писало у Радио ТВ ревији)
- ишла серија "Цео живот за годину дана", где је стварно нечији живот ишао у 52 наставка; језик ме увелико нервирао, али то је било намерно, сви су дијалози писани званичним језиком. Вероватно би био пиш живи да сам га гледао десет година касније.
- рекламе још грозније него пре
Дакле, нервирало ме отприлике све.
[додатак, октобра 2002. о кишељењу купуса]
Кисели купус је слабо могао да се купи. У малопродаји га није било, и неће га бити још пар деценија, док не смисле како да га пакују. На пијаци, можда, али на сељаке се увек могло рачунати да ће нешто да смандрљају да ушићаре на брзину, да ће да убаце сирћета, да га греју, да изведу било који прљав трик, само да буде брже готово и има мање посла. Био би им сувише кисео, или би смрдео, нико нормалан није куповао. Ако си домаћин, има сам да га киселиш.
То је била целодневна радна акција. Кисели се у два облика - целе главице или резан. Главици се исече средина а рупа напуни сољу, а резаним се попуни простор између главица. Главица киселог се зове прокола, што мора да има неке везе са броколијем, за који нико тада није знао, као ни за оне бриселске купушчиће.
Вађење средине из главице је било ћалетов посао. Уме да буде опасно, забија се нож у тврдо док се главица држи у крилу, бивало је незгода. Секача нико не дира и не прилази му близу док ради. Ни сецкање није зајебанција, ту треба посебна сечка, што је даска са укосо прорезом при средини, у који су углављена два-три ножа. Онда се главица гура низ даску, а резанци испадају кроз прорез. Цео дан посла.
Требало је спремити и доста слане воде. Количина соли зависи од рецепта, има ту разних мишљења. Један комшија је пијан у кафани запамтио рецепт, па после сипао соли бар двоструко, и купус никако да му крене. Испало на крају добро, али тек крајем априла. Требало је до краја новембра.
Главице су се ређале у било коју већу посуду. Ми смо наследили дрвену кацу, коју је требало орибати за сваку сезону. Распала се, срећом, након пар прескочених година, па смо прешли на пластично буре од 100 или 200 литара - мени је тада и једно и друго деловало исто велико. То се лакше прало.
Камен. Пошто је врење анаеробно, купус треба да је скроз потопљен, а хоће да исплива, нарочито кад развије мехуриће угљендиоксида („шапуће“). Зато мора нечим да се притисне одозго. Притискали смо га неким летвицама, од поклопца од некадашњег бурета (које су исто морале да се орибају) а одозго би дошао камен. Наш камен је био половина тоцила од неког путујућег оштрача, дакле полуваљак. И тај је морао да се ориба сваки пут.
Ћале је временом смишљао трикове. Једно је било да цревом извади канту расола из бурета, однесе га у кућу и загреје, па га врати. Буре је обично стајало у неком шпајзу, сад у гаражи, где се уопште не греје, па је овако олакшавао бактеријама посао.
Целу ствар сам записао, оно мало горе, тек ове године, кад је омануло. Никад нисмо укапирали шта се сјебало, а те зиме смо баш избегавали кисео купус. Јер ако кување и успе да истера тај воњ из купуса, осећамо га по целој кући док се кува. На крају смо највећи део бацили.