Бајче је ове недеље био главна журка у школи. Прво је извео исти трик на физичком и ликовном, наслагао нешто књига испред своје столице, и онда питао професора да ли се види да је порастао. Он, Сташа и Слађа су годину млађи од нас, пошли у основну са шест година, али су ово двоје брже порасли, и прве две године је био најнижи у разреду. Често смо га звали Мали. Успео је и да Славки неприметно макне столицу иза леђа, и ова види да се нешто смејемо, седа и пита "кога сте сад зајебали?" и не капира ништа док није села а леђа кренула између носача наслона - наслона нема. Клупе и столице су нам били поприличан крш, а и паркет је био понегде начет (у приземљу је стари нафтирани патос могао да траје још сто година). Једна таква рупа је била између Слађе и мене, тада још само размакнуте летвице паркета, касније се проширила. Цела се зграда реконструисала наредног лета, па се сад слабо шта радило, а ситне ствари ама никако, све ће то бити ново.
Онда је на руском Бајче ухватио пчелу, па је додао свом пару, Вози. Троскок дигне овог да одговори на питање "да сад сретнеш Руса, шта би му рекао?" (на руском, стално све на руском), а баш тад га пчела убоде. Он само тихо јаукне и каже "извините, могу ли да изађем да охладим прст? Већ почиње да отиче.".
Овог полугодишта смо у поподневној смени, и за повратак кући могу да бирам бус или пешака (2,2км). Често идем бусом ако спазим згодну ми комшиницу, друга кућа иза, годину млађу, дугокосу плаву. Не бих јој нешто прилазио а камоли да је питам, преблизу је. Све и да ми упали, шта ако се лоше заврши а ми комшије још ко зна колико година? Већ сам тада наслућивао оно што се на шећерани већ знало: ништа испод 5км, јер кад ћеш размислити него кад је отпратиш и враћаш се сам? Та ми се мудрост разјаснила ни две године касније, засад само предосећај.
Уместо буса, могао сам остати на корзоу, што је лутрија, или сам преуранио. Најчешће не би било никог познатог. Бити соло на корзоу убија у појам, осећаш се као говно, осим ако убедљиво изгледаш као да си случајно стигао пре осталих, који су сад већ на два ћошка до центра. Нисам стигао до тог нивоа, да тако одглумим, зајеби посо, одох на бус.
Данас је био концерт Статус Квоа, и био сам тамо, седео међу звучним кутијама с леве стране, гледао позорницу из профила, из првог реда.
Пар типова, знам их из обданишта, покушали да утерају неке паре од мене ("улећи кинтаће!") али сам се извукао ("тражи слепцу очи"). Узео карте, промувао се да нађем где ћу сести. Звучници су стајали на три стола, два доле трећи на њима, па две кутије на том горњем и по једна около - е сео сам под горњи. У повратку ми је 1000 херца звиждало у ушима до куће.
Позорница је опет била на средини кошаркашког у Хали, окренута удесно а не према гледалишту (ал што тако баш сваки пут?), у ствари према ћошку. Незгода се решила тако што је гомила момака сишла у тај ћошак и ђускала, до уз ивицу позорнице. После су се распалили, скидале се мајице, витлало се њима. Неког је клепило или је неко неког нагазио, момци да се побију, што је одмах изгурано напоље. После је месни лист осудио "немиле сцене" и "понашање", како се и могло очекивати.
Још је нејасно откуд они овде - "У мојој столици" је био на топ 30 тог тренутка. Свирали су још само у Београду, дан пре или после.
Блогнуо сам то код Шкрбе 03-XII-2013.. Ево:
Где је један, увек има места и за другог… јануара 1971. се задесим на другом концерту за који мрежа не зна*.
Овог пута логистике није ни било… отишао пешке, купио карту на билетарници, погледао, отпешачио кући. Некако скроз нормално, осим што се Зрењанину представе овог значаја догађају ретко. Буфало Бил није навраћао од, кад оно, 1906… а баш бих се могао навићи на ово.
А гугао и даље нема појма, те и на овом списку зјапи поприлична рупа између 2-II-1971 и 15-III-1971. По мом сећању, био је зимски распуст, који се те зиме протезао све до осмог фебруара. Добро, де, мрежа то спомиње двапут, на неким форумима, али једно сам написао ја, а други се сећа отприлике године и то је све.
Још не могу да објасним ко је и како успео да довуче Статус Кво у Зрењанин, и то у тренутку кад је ова песма [„У својој столици“, у чланку је јућуб видео са њом] била на врховима листа. И то није био део неке веће турнеје по СФРЈ, како је то иначе бивало, оно Београд-Загреб-Љубљана или неко четврто место. Не, ови су свирали у Београду и у Зрењанину. Нисам довољно кафански тип да бих познавао људе који су тада били у том организаторском друштву, те не знам ни кога да питам – нека мистерија остане неразјашњена.
Место радње је била хала спортова, по нашем лошем обичају (стрељати спортске новинаре, свако пре подне) названа Медисон. Можда с правом, јер оно у Њујорку се зове “Madison square garden” а нит је квадратно (square) нит је башта нит се налази на некаквом Медисоновом тргу; ово је ем квадратно ем је уз Карађорђев парк. Бина је изведена од затеченог материјала, ваљда исте скеле и даске које су се постављале за празнике, кад наступа фолклор (боље речено, КУД наступа), и то не испод левог коша, како се то радило на свим потоњим концертима, него на сред терена, окренута ка десном кошу. Публика је пуштена само на јужну трибину, дакле северна празна. Бина гледа на исток… у року од прве песме публика излази на терен и попуњава га. Ја сам се ушуњао у леве звучнике, који су били постављени на три кафанска стола – два стола доле, трећи на њих, две кутије око њега, две на њему, ја под њим. Пиштале су ми уши целим путем до куће (е, да, младост… касније сам за много мању галаму слушао хиљаду херца из главе по целу недељу).
Од осветљења, дакако, ништа. Момци можда нису ни понели своје – тадашњи концерти још нису били мега представе у педесет камиона. Носили су гитаре, бубњеве и озвучење, у вр главе два комбија. Како сам био близу бине, требало би да приметим и да је било додатних десетак момака који би после мотали каблове и трпали све у кутије па носили до комбија, ал’ се нешто не сећам да сам их видео. Добровољаца није фалило, сви су хтели да буду близу.
Хала је укључила велика светла да се лепо види све и да не би та омладина покушавала да изведе нешто онако не баш у духу спорта и разоноде. Посматрамо вас, другови!
Момци су свирку жестоко отпрашили, чак ми и ово на овом горе снимку звучи нешто мекано у односу на грување ког се сећам. Атмосфера се добро загрејала, па се испред бине сложио играњац, са све трескањем, измахивањем косом и фолирањем транса (ког је понеко и могао да доживи, ако се уживи), где су момци мало цепали мајице (рекох ли да је био фебруар и да се хала није баш нарочито грејала?), што су прихватили и квоовци па поцепали и они своје и после је штампа писала, једва дочекавши те крпице од повода (и избегавши напор да га измишља), како је на концерту долазило до “немилих сцена”. Можда су се нека двојица потукла, ал’ су били слабо примећени јер су изведени напоље за минут. Свакако мање него што се догађало на спортским тзв. “манифестацијама” још и тад. Ал’ тако је то било, рокенрол се по медијима толерисао али одлучно жигосао као тзв. “негативна појава”. Самоуправним предузећима (тада још не ооурима) који су на њему зарађивали је можда сметало, ал’ на паре се нису гадили.
Замољени су читаоци који се сећају тачног датума, макар београдског концерта, да приложе. Треба ми да затрпам једну рупу у сећању.
Средином месеца сам се упознао са Рушком. Дошла да позајми атлас од мене, па га после вратила са потписом, те сам јој сазнао име. Те јагодице и поглед, штагод, брзо се по школи прочула по лепоти. Иако сам плавољуб, скидам капу.
----
* први је онај од 21-VI-1970.