(ово сам снимио на санси док сам шетао по парку са Леном, ишли смо да наберемо траве за Чу и Тик Так и уживамо у лепом времену; јуче стигао рендген за Чу, има камен у бешици... што нема везе са оним што причам)
Почео сам да се бавим све неким старачким разонодама. Скупљам, бележим, правим збирке... зато што не играм шах, вероватно. А као одавно нисам почео да правим нешто велико, знаш, као што... оно две фирме што сам правио, па софтверска јунаштва попут оног КлиниСиса у Мађарској и тако даље... или ово са Геријем што сам... зашто? Зато што ако хоћеш да направиш нешто велико, пре или касније ћеш се сукобити са неком корпорацијом. Ако ништа друго, бар ће да те купе. Ако те нису скењали у међувремену па да не можеш ништа ни да урадиш.
У ту битку не вреди ни улазити, зато што, у крајњој линији, ја нећу да убијам а они хоће. Излази на то. И зато је у ствари решење опен сорс. Јер они могу да смисле петнаест начина да ти узму знање, и пе њихов чувени, да га узму да би онда могли да га наплаћују. Ако га отвориш, аааа бљјј пффсззззт - могу да се сликају.
У школи је опет био бисер са тим да Лена једина познаје поп културу својих родитеља, јер ваљда запиткује која је која песма кад смо у колима, ако јој се свиди. Било је у петом разреду да је неко лупао шакама по нечему, па му учитељица рекла „ајде, Ринго, смањи мало“, па је једина знала ко је Ринго. За домаћи зада да се прибаве имена остале тројице, и опет и ту једино она нађе све. Тако и сад, кад је неко од професора (овде учитеља) питао "Donovan would say they call me..." („Донован би рекао зову ме...“) - једина знала да каже "mellow yellow".