Назад на посао. Пре подне сам прогурао папирологију кроз суд, и сад имамо Аваи. Болдијева фантомска фирма је претрпела измену структуре власништва и имена, сад смо деоо и сувласници, пола пола. Мој улог је био у инвентару (јер пара нема) - атарист, стари нишки теве у који се уштекавао, мој кућни писи (386 есикс, са 2М меморије и колор монитором од 14"), сто и столице. Што смо све ђутуре отписали крајем наредне године, али на данашњи дан смо се сложили да има да вреди у збиру тачно 1000 марака или тако неки износ, који је био минимални улог за промену власништва. Појавио сам се у суду са двадесетак листова папира и завршио све пре ручка. Болди је тврдио да је ово било много касније, а и ја сам некако утувио себи да је био четврти септембар, што је недеља. Хм, можда сам стављао тај датум као дан кад смо донели одлуку и потписали споразум.
Ових дана су хардвераши у Софтексу извели посебну зајебанцију. Почели су да инсталишу Пенџерија 3.1. Тј, ваљда, 3.11 јер је, као мрежна верзија па још на мађарском, имао предност - у потпису фирме је стајало "рачунарска техника и пренос података" - нагласак је био на мрежама. Пронашли су негде драјвер који је пичио звучне фајлове кроз бипћалицу на плочи. Што у суштини може, такве зајебанције су се изводиле још на спектруму, мало товари процесор али што да не, док се машина још тестира, још је на каналу. Прц је у томе што су уместо стандардног неког динг-донг звука, који се оглашава кад се Пенџери диже, убацили кркљање аутомобилског мотора из 1908 или тако нечег, док се стартује на курблу, и све чекаш да ће да се распадне. А машина отворена, ваљда ни диск још није у кућишту него виси са стране... ефекат је био урнебесан.