21-VII-2005.
Прекјуче сам их одвезао на аеродром. Пошто ми ЈуниЏуЕл даје само две недеље одмора, нема везе што прошле године нисам користио, измунтао сам само још по викенд на крајевима, а и то од Давида а не од газде, нема разлога да Лена и она остану само толико, па је договор да крену неколико дана пре мене, и отприлике за толико касније се врате. Једини је проблем што не умем да кувам, ал' могу за толико да се снађем. Све океј, предали пртљаг, кренули кроз обезбеђење, ћао, видимо се тамо.
Кад сам стигао кући, није прошао сат кад звони телефон. Метеоролошки пичвајз над Атлантом, аеродром затворен, летите сутра. Одем по њих, па сутрадан поново. Успело из друге, али ни то није прошло глатко. У Атланти се још није све средило, а имају и заосталу гужву од јуче, па је авион пошао са закашњењем.
Онда ми јаве да су слетеле на Де Гола али касно, лет за Београд је већ отишао. Па су добиле собу у оближњем хотелу, и пар бонова за оброке и боравак од скоро 24 сата у Паризу. Некако су ме позвале и објасниле; емајлирао сам мојима да јавим, „имају једнодневну шенгенску визу, полећу сутра у 17:00 па кад стигну“. Такође телефонирао и добио повратну поруку. Све сређено.
За то време у насељу прекопута су почели да мењају шиндру на крову. Пиче брзо, то се скида пајсерима а нова се ставља пнеуматским чекићем. Били су готови за два дана.
Спомиње се: Давид Краковски, Јелена Средљевић (Лена), ЈуниЏуЕл, на енглеском