23-V-1975.
Регрутација два, лекарски. Пролазим, кажу. А лик који вади крв је кубикаш. Дај ми сестре са трансфузије, тројицу оваквих дајем за једну, дајем крви колико хоћете, само ми скините ову трапађозу са вене.
Не кажу која ће ми бити струка у војсци. Ваљда зависи и од тока студија, да ли ћу завршити или баталити.
Место: мала барака у касарни. Прилично мрачна, зачудо. Очекујем све те војномедицинске да буду шљаштеће беле са великим прозорима. Види, види. Ал' добро, још нисам на реду за униформу, дају ми форе да прво дипломирам, најкасније до 27. године, засад немам ни 20. О том потом.
Три дана касније, у Новом Саду, оверио други семестар.
На првој и другој години смо сви (сви факултети!) имали... продужетак предвојничке. Звало се „основи општенародне одбране и друштвене самозаштите“. Профа је био занимљив лик, умео је да прича, изгледа да је као млад био и у партизанима али се није с тим много курчио. Причао је доста о светској политици, теорији ратовања итд. Кога год да је запамтио са предавања (необавезних) добио би минимум седмицу. За шестицу је било довољно да се зна како се тачно зове предмет.
Одвојио је једно поподне крајем маја и рекао да ко хоће да полаже сада, може да дође, да смањи гужву у јуну. Прихватимо то нас неколицина. Мене је, наравно, знао са предавања, са оваквом брадом и оволико косе мора да сам био истакнути члан публике. Прочитао књигу једном, убо десетку. Добар почетак.
Други колега је убо деветку, јер... „нешто вас се не сећам са предавања“ - „имао сам браду“... Осетио је профа да овај нешто мути, јер јесте тачно да је имао браду па скинуо, него је на предавањима био укупно трипут - једном на почетку, и кад је требало да покупи потпис. Нешто с брадом, нешто без.
Може и овде, о томе како сам се враћао, знам да то почесто било у пролеће или лето, кад бих добио шкодилака од ћалета, кад је испратим, па наиђем поред шпиритане. Ту је Т раскрсница, и док седим у колима пред семафором, управо гледам у фасаду куће у чијем је она дворишту. Тај је семафор био неки рани покушај да се саобраћај регулише интелигентно. Памет му је била под асфалтом. Пошто је са кикиндске стране много мањи саобраћај него са друге две, решили су да та страна добије зелено само ако има неког. А откуд семафор зна да има неког? Па, уградили су некакав магнетни сензор под асфалт, на отприлике три метра иза црте. И онда се деси да на то место не стане нико, јер је семафор релативно високо, па онај први стане са фићом мало даље да боље види, ниска му је горња ивица прозора. Онда изађем из кола, куцнем му на прозор и кажем му да се помери два метра напред да активира сензор, јер чекамо већ десет минута.
Бољи је био случај кад је ту стао неко са бициклом, а о рамену носио ашов. Бицикл нема толико метала, и не активира га. Стојим иза њега и чекам, да видим шта ће да се деси. Након три-четири промашена циклуса, човек спусти ашов, ашов активира сензор, зелено се укључи за две секунде, и овај псује богоради – шта ме овај зајебава, док нисам спустио ашов никако да ми да зелено, сад се сетио.
(ово је снимљено 02-II-2012.; додатни семафор лево су додали ваљда крајем деведесетих)
Спомиње се: 03-VI-1997., 02-II-2012., фића, шкодилак, шпиритана, на енглеском