12-VIII-1993.
Најзад ми донели помоћни лежај, да одспавам људски.
На нашој страни плаже нико није изгорео, сви океј. Лена је свачија миљеница, тако слатка и разоружава осмехом. Свиђа јој се у води, и јесте, више волимо овако шљунчано-камениту плажу него било какав песак. Песак је можда мало удобнији за седење или лежање, али може то и на стени а ова неће да се залепи и увуче у гаће, обућу, камеру. И вода је бистра.
Једном, за време ручка, Лена већ појела своје и одлутала између столова. Већ је чврсто ходала, па нека је. Неколико столова даље уочи неког клинца, можда мало старијег од себе, почне да виче "бата!" и да га јури. Стигли смо их на другом крају трпезарије, дотле је побегао.
Трачеви учестали. Чуо сам, ваљда од Фефијеве жене, да Сале планира да запосли своју жену. Нисам поверовао ал нисам ни заборавио. Само сам то гурнуо у задњи мозак и запамтио да начуљим уши, нарочито кад се вратимо. На јужном крају плаже је атмосфера већ пукла. Били смо тамо једном, закључили да је превише хладовине, вратили се на свој крај.
Једног дана смо нашли Лени први прави дводелни купаћи. Кад ју је мати обукла (били смо горе у соби код Штеве Гараја на кафи), прошетала се као пистом, њишући куковима и показујући се као прави фотомодел, са пуним набојем шарма. Незаборавно.
Горе, Штева са женом и ћерком плус Го јаши ограду. Доле ја и Лена и Нина.
Натрчали на Стану Чопању - дошла (са мужем и сином) на нашу плажу, па смо их посетили један дан, имају станче (нечије?) у селу.
Спомиње се: Александар Расков (Сале), Горана Средљевић (Го), Јелена Средљевић (Лена), Невена Средљевић (Нина), Стана Чопања, Стеван Гарај (Штева), Ференц Фаркаш (Фефи), на енглеском