18-VIII-2004.
Каже ћале у имејлу „Видимо да полако радове на кући приводите крају. “
„Крају? Насмеја ме добро. Синоћ смо пазарили доње елементе за кухињу (оквир за судоперу, један комад за у угао, и један мањи за између судопере и штедњака), један сам већ склопио, чекају ме за данас још два. А онда следи велика монтажа - судопера, славина, ђуброждер, каЛАНИзација, и дрште ми палчеве да све то већ из треће престане да цури. А горње купатило је још нетакнуто - само смо поскидали нешто оне пластике и фарбу са оног зида где су биле огледалске плочице па једна пукла од кваке, па је неко решио да то префарба да се не види. Треба да мењамо само каду, нешто зидова и да наново урадимо под, јер кењара негде ситно цури, па се то низ цев слива право доле у кухињу.“
„Јутрос је температура унутра била 24, што је сасвим пристојно у односу на оних 29-30 како је било кад смо се уселили. А и спољна јединица, тамо где избацује топлоту, више не издувава врућ, него врео ваздух, па је користимо за хитно сушење веша. Једне кратке чакшире осуши за 15 минута :). Боље од фена.“
„Данас пере Чарли... [јучерашњи ураган, ослабио довде] опрао ми је сва птичија гованца са кола :). Био сам једно време паркирао испод великог дрвета иза суседне (празне) куће, што је добро против прегревања кабине, али зато добијем потписнике.“
(то дрво дође северно у односу на нас, ама ништа хладовине не добијамо, можда мало уз ограду)
Јуче* завршио растурање горњег купатила. Бар сам тако мислио, после ће испасти да треба и део пода да заменим. Засад сам успео да извадим стару каду. Поскидао све старе плочице, чак и оне огледалске око плакара у углу (врата без крила уз леву ивицу фотке). За скидање плочица сам користио чудесну алатку коју сам случајно пронашао, да ли код Луа или у Глоцу, векшмајзл. Већину бих лако скинуо, само га завучем под згодно изабран угао, куцнем мало чекићем и оно спада. Неке сам морао да озбиљно лупам, ал' те су биле ретке - већина је била лоше залепљена. Те огледалске плочице су силазиле много лакше, јер нису биле лепљене целом површином, то се држало на четири комадића тврђег сунђера натопљена лепком за налепнице. Држало је, није да није, а векшмајзл је ту дошао само као полуга којом бих полако то одлепљивао. Разбиле су ми се можда две-три, ако не рачунамо оне што су биле на удару кваке, то је одавно поломљено. Истина, претходни власник можда није ни знао да су ту, јер је његов претходник то префарбао неком шмрљаво крмкастом бојом (в. Кућни). И већину плочица из купатила сам успео да спасем, можда преко 80%, лоше лепљено како рекох, а онда смо све то изнели и бацили, јер шта ће нам. То није она бела, то уопште није бела.
Када је у ствари била међу ретким исправним стварима, осим што нема чепа. Уместо правог чепа, имала је механизам, оригинал фабрички из 1977. После ћу скинути и све гипс плоче (осим око плакара и врата према соби), јер су биле скроз ровите и мрвиле се. Ставићу неке бетонске, армиране пластичном мрежицом.
Нисмо баш знали шта ћемо са старом кадом и кењаром, ал' онда јој је пало на ум да их претворимо у саксије. Ништа цвеће, само парадајз и краставци. То догодине, за ову годину је касно.
Овај чворак је баш позирао. Десет минута је тако раскречен стајао на тараби. И нећу да чујем да му се младунци на енглеском зову chicken (живина) или chicks (пилићи). Има да буде ништа мање него starlinglings.
Данас сам објавио Ајтхат на sGradlj.com, у одељку за СФ приче. Другим речима, никад од тога неће роман бити, па сам напросто прогласио за готово. Нема ни структуру романа, мада има доста материјала - нема радњу око које би се вртео, није чак ни збирка прича, мада их има неколико али врло неједнаке дужине, а и то се баш не врти око именованих ликова. Тих 230К (хтмла што сам изгенерисао из фокса) би било довољно. Додао сам и оно што сам писао кад није било струје после урагана Изабела, и дотерао још понешто, ал' нисам до краја превео навигациону страну, што сам приметио скоро пет година касније.
А и то ме потерало пре десет дана, кад ми је Шкрба послао скенирани Сиријус, па сам убацио и насловницу, страну са садржајем и први пасус саме приче, да се мало дувам кад имам с чим.
У ствари, sGradlj.com сам регистровао прекјуче, зато се и мајем с овим. Постао сам дот ком.
Нина се јавила да полеће за 4 ипо сата. Купила је мало милке и вегете, те шта јој је ћале спаковао од лекова (само антибиотике, то смо довлачили од куће, овде иду само на рецепт, значи 85$ за добардан). Стиже око 23:15. Дочекали смо је на ОРФу, али нисам носио фоткалицу.
Међу њеним утисцима, о разликама између тамо и овде:
Јуче поподне смо ишли да тражимо да купимо ново прасе, и успут само гледа како су овде већа кола, а и нема толико петљавине кад хоћеш да кренеш или да изађеш из кола. Каже она да је гледала како искључују аларм, па скидају ону канџу са волана, па убацују радио, па тек онда везују појас и коначно крећу. Овде ништа од тога - само појас, ручна, крећи. Предност малих кола - нисам никакав мамац за лопове, а и нема их толико у односу на број кола. Каже да Корола код нас спада у већа кола.
Пријавио расејанима нову имејл адресу, на sGradlj.com. Јавља се Го и каже да „кад будеш имао времена, поскидај она два линка на моје старе сајтове јер више нису тамо, стави нови. Сад нисам висе .орг.анизована него сам и ја .ком.ирана.“.
Данас кренула и са нешто јапанске кухиње, правила је први експериментални суши. Ја сам то пробао још кад је Брља први пут био овде (ал' он није смео да ризикује, наручио је нешто у стилу "море дај ми бре нешто конкретно"), и по мојој причи се нису баш одушевили. Сад откако и Нина и Лена уче јапански, пазарила је и јапански кувар па... свиђа се и деци.
----
* не знам како сам ово збрљачио, ова фотка је од 7. новембра, и цео тај пасус спада у 08-XI-2004..
Спомиње се: 08-XI-2004., sGradlj.com, вегета, векшмајзл, Горана Средљевић (Го), Горан Стаковић (Брља), Градивој Шкрбић (Шкрба), Јелена Средљевић (Лена), Кућни речник, Невена Средљевић (Нина), расејани, СФ приче, фокс, на енглеском