Док сам радио у школи, плату смо добијали на штедну књижицу. Ваљда је још негде 1977. или тако неке године прогурано да се не исплаћује више у готовини, него све мора кроз банке, да би се направио кредитни потенцијал за финансирање привреде. Хм.
Школе су се исплаћивале преко Љубљанске банке. Једном или двапут месечно бих отишао и подигао колико ми треба. Радио је тамо и неки лик који је постигао савршену елеганцију покрета. Како је он бројао паре, то је био чисти балет рукама.
Е па систем за плате је био такав да нико није хтео да се јебава са прављењем спискова за више банака, тако да сам, кад сам прешао у стоур, морао да отворим рачун у Банатској, у водоторњу. И онда сам добио чековну књижицу. Временом сам приметио да чекови споро пролазе, напишем чек у петак он прође у четвртак. Пошто сам већ писао програм за камате, баш сам узео да пратим колико би та камата била, да пробам да одсимулирам унапред. Нарочито сам гледао да на летовању што више ствари платим чеком, јер што даље од куће, то спорије иде.
И онда ми стигне годишњи каматни лист од банке. И не слаже се. Редослед ставки, текуће стање, на више места испада мање него што је био на месечним извештајима. Шта је сад ово? Кренем ставку по ставку... и види види, преправљени датуми. Тај бензин, који сам платио 20. августа, кад смо се враћали с мора, је прошао средином септембра. Сад испада да је прошао 20. августа... дакле преправили су свуда датум валуте са стварног на називни, ретроактивно за целу годину. Тако су себи увећали салдо - јер ИНА је сигурно добила паре тек септембра, а где су те паре биле у међувремену? На рачуну моје банке. А, добро, само да се знамо.
Израз "банкстер" је касније увезен из капитализма, тек 2008. али је могао да важи још тада.
Једног дана дође неки тип у нашу програмерску собу, каже „ја сам дошао из болнице“. Питам „па је ли ти сад боље?“. Гледа бело, не капира зајебанцију... ко зна шта је очекивао, ваљда први пут у животу улази међу програмере. Наравно, возач и то ништа мање него директора болнице, и наравно тражи баш мене, да ме одвезе да им тамо нешто средим. Дообро... све то иде у рок службе.
И одем, и средим, шта је већ било. И некако успем то да завршим таман до краја њиховог радног времена (одлично, бар не морам да долазим још једном). Е, супер, а како сад да се вратим у град, остао ми бицикл испред ЕРЦа. Како умеју да измисле превоз кад им требам, а кад треба да ме врате нема их нигде.
И нашао се превоз, неки фургон је ишао у град. Тј оно најмање возило што се још рачунало у комби, на шасији од фиће, само што је возачко седиште пребачено над предњу осовину па прима шесторо уместо четворо... у путничкој верзији. У овој, добио сам да седим на џаковима кромпира назад. Дај шта даш, боље и то него пешке.