У 1:13 је Форд послао имејл кући „управо стигао код Градивоја кући. Скренули нас у Будимпешту због магле, па онда осам сати на воз. Касније ћу потанко, само да се уверим да сте сви ово добили. Све је у реду“. Још је послао пар порука породици и у 2:00 смо бацили лешеве у кревете.
Кревети су они каучеви у соби где девојке спавају, а оне су прешле у нашу спаваћу собу, некако се згуравши на велики брачни кревет и онај један Ленин. Стисле су се некако. Он хрче страобално, имао је неку операцију на гркљану једном, а и каучеви су прилично пропали. Девојке се иначе нису много буниле што спавају на њима, ваљда немају тежину да им толико смета. Нас двојица се нисмо баш провели, ал' ни његово хркање ни џомбаста постеља нису били јачи од мог замора.
Касније, око подне, пише Грегу „Градивој и ја смо отишли данас у шуп да се сретнемо са 3 мускетара из његове радње. Кратко смо се састали, јели пицу, пили пиво. Сутра ћемо се наћи после ручка (надам се да ће Пали да се прикупи дотле) да почнемо формалну обуку. Ја Ми код код Градивоја, па ми шаљите шта има или шта имам од поште ако хоћете а ја ћу погледати за 15-20 минута. Иначе, срећна нова година.“.
Тај „shoop“, где смо се нашли, је једна пицерија у споредној улици, близу Леснине. Тамо смо се нашли ваљда још једном док је он био ту, и после ваљда никад нисам ни ушао тамо, а ево и данас (2022.) још стоји тамо и ради, штавише све време под истим именом, што је већ реткост.
Грег нам је проследио примерак поруке за неког (банкара?):
Управо сам нашао твоју поруку у својох хрпи и не знам да ли је Форд (мој ортак и потпредседник Инжењеринга) одговорио, рекао је да ће. Да не мислиш да смо те заборавили.
Овде је заиста права лудница. Форд је данас у Југославији, након мог путовања од пре неку недељу. Узиммо светског стручњака за визуелни фокс, Градивој из Југе и довлачимо га овамо. Форд је отишао да види да узмемо тројицу његових другара да отворимо тамо мању радионицу. Форд остаје тамо целу
недељу да упозна момке, обучи их нашем начину рада, и да процени како да наставимо.
Наш пројекат за складиште података је недавно одобрио ИГБЛ-СД (Рикијева група). Био сам до ИГа проше недеље и причао са Холеритом Доулом о теби. Рекао сам да не желим да препаднем клијента :-), али да треба, у најмању руку, попричамо о томе да тебе увучемо у пројекат на страни ИГБЛа. Ово би била ВЕЛИКА база а теби обука за управљање пројектом -- па можемо да те препаднемо касније... кад будеш знао више !!! :-) :-) (зезам се -- али можеш и сам да нас зовнеш!)
Враћам се у ИГ на радионицу о складишту података 5. и 6. јануара. Ако те занима да се нађемо, или ми се јави директно или уговори са Холеритом Доулом или Рикијем. Мислим да би било одлично да упаднеш у овај пројекат. То ти је јединствена прилика.
Ако ти се Форд већ јавио, знаћу то за десетак дана, кад се врати. Ако ти се није ни јавио, извињење с моје стране па идемо даље.
Касније, Форд реферише Грегу:
Нема коза. После фијаска на Далсу (баш ми је било мило што си био још на послу и Џули при руци. Рачунам да си јој се захвалио, али ајде још једном у моје име. Како ћеш опет чути ниже, Ер Франс је могао да ме пребаци сутрадан у Париз, али не у Београд. Стигао сам до Париза без проблема, и пресео без фрке. Било је прилично пуно, само пар празних места.
Након пар сати смо слетели, али нам је речено да још не излазимо. Сви су осим мене ваљда скапирали да смо слетели у Будимпешту, ваљда је и било речено да скрећемо због магле, а сад ћемо као ускоро за Београд. Ускоро стигне друга објава и крене општа галама.
Питао сам неког ког сам чуо да говори енглески, па ми је рекла да не летимо за Београд, него ћемо бусом, 8-14 сати, зависно од времена и колико нас задрже на граници. Кад смо ушли, двоје младих запослених Ер Франса су нам рекли да је капетан хтео да полети одмах и да се не истовара пртљаг. Шта да кажем, опет је говно улетело у вентилатор.
Мађари су само стајали около и одмахивали главама према гомили полуделих југоса који урлају из петних жила. Срећом, многи су знали енглески па сам успео да покапирам шта се догађа. Јадници из Ер Франса су већ били патос, али су ускоро убедили капетана да се пртљаг истовара, нарочито кад су сазнали да сутрадан ништа не лети из Париза за Београд.
Следећа свађа је била око аутобуса, али се решило тако што нису могли да нађу превозника који би потрпао гомилу југоса из некаквих политичких разлога. Тада смо имали још 90 минута да пребацимо 90+ људи са пртљагом до железничке станице. Помагао сам некој старијој госпођи, која се враћала из посете сину и снаји у Дисију са огромним тешким пртљагом, плус моје четири торбе, прво до буса па онда до станице.
На железничкој смо имали 15 минута да Ер Франс купи свима карте и стрпа нас на воз. Наравно, полазак је каснио 30 минута, кренули смо у 4:30 пм, што и није било битно. Стрпали су нас у 6-8 шестособних купеа са гомилом врло изненађених Мађара. У возу је дим био гушћи него и у једном бару где сам био! Након нека четири сата већина Мађара је сишла и остало нас је по 3-4 по купеу. Срећом на граници је прошло лако, граничари су правили журку кад смо стигли, а они нису очекивали пун воз, па су нам само погледали пасоше и можда торбу-две по вагону. Кад смо стигли у Београд Градивој ме је чекао. Након отприлике сат вожње (и даље по гадној магли) стигли смо код њега и онда га ладили још цео сат. Устали смо 4 сата касније па у Аваи.
Баш узбудљив почетак, надам се да ће остало ићи глатко.
Иначе, донео ми је Хакерске гајде (hackers' guide) за фокс, библију од осамсто страна, што су писали Кристин и још један, каже вишак примерак јер је неких десетак страна у средини грешком прошло двапут кроз машину па тако садржи двапут више текста који се пет пута теже чита, он ће добити други. Ето мени занимације...
Увече је требало да држимо дочек, али нисмо ништа посебно спремили. Форд се картао са Леном, углавном просте меморијске игре, и разбила га је сваки пут. Како је Грег касније говорио кад год се сретнемо „је ли Лена још увек паметнија од мене?“ па сваки пут добио „јесте“.
Кад се поноћ примакла, одвезао сам нас све у град, где смо дочекали 1999. са неколико хиљада људи на тргу. Неки бенд је свирао, па је било одбројавање па су се онда сви љубили. Срели смо Вишњу Дубајић, Палија Бодора и још неке.