Помрачење. Нас је запало 98%, са око 90% облачности (остаци од ноћашње симфоније муња и громова преко пола хоризонта). Само 50км северније је било 100% - код Шкрбе например, где се и скупило пар ликова са сезама да посматрају.
Слобина пропаганда је утефтерила велику победу: након само два дана медијског притиска убедили су народ да је 2% сунчеве светлости опасније него 100%. Па су тако исти они људи, који су колико пре два-три месеца излазили (и на кровове, неки чак и падали са њих - по неким причама, више је страдало од тога него од бомби, или је то само свежа урбана легенда) да гледају како их бомбардују, сада затварали прозоре, спуштали ролетне и нису излазили док ово не прође.
Био сам у граду, да закрпим апликацију у ДЗу, а пошто нигде ништа није радило (нисам имао где хлеб да купим, све је затворено у 10:30 иако помрачење није почињало пре 11:30), напросто сам седео тамо са девојкама и зајебавао се. Нисам капирао колико они то све озбиљно схватио док нисам видео како све уредно пакују, слажу папире, излазе из апликација, гасе машине, и кувају још једну кафу - не раде више, а не иду кући. Чак је и директор сишао и попио вињак са мном. Зграда је на углу, гледа на две прилично прометне улице које излазе крајевима на главну, нигде живе душе кад погледам кроз прозор.
После неког времена ми допизди, мислим ако нико не ради, не радим ни ја, одох кући. Одбио сам следећу кафу, спаковао торбак (дискете и свеска са радним налозима, штампана у буљичастој, званичној боји Аваија) и устао да кренем. Следио је отприлике овакав дијалог:
- Куд си пошао?
- Кући.
- Па како ћеш сад кући?
- Као што сам и дошао, ту ми је бицикл.
- Али... помрачење...
- Па није сто посто а није ни нешто мрачније него кад се добро наоблачи.
- Али... мислим... рекли су на телевизији да је опасно.
- И ти верујеш Слобиној теве Бастиљи?
Град је био потпуно празан. Возио сам по апсолутно празним улицама, пролазио кроз црвено светло, возио по дуплој дебелој белој штрафти, шором средом (свима матер редом), пајкани не обраћају пажњу. Тј била су нека двојица, шћућурена испод неког дрвета одмах иза ћошка, ни макац одатле. Видео сам укупно четворо људи и једна кола у покрету, за та три километра. Стигао кући таман за најтамнијих десет минута. Светло је било онако као да је неки сумрак, као о заласку, али нису биле те боје, ово је вукло у љубичасто, на јоргован чак.
Јато врана око аутобуске се најзад спустило на траву. Ту их има увек између једне и две хиљаде, али или облећу или чуче по гранама, на земљу се спуштају тек понекад. Сад су се травњаци црнели од њих. Пси нису лајали, за разлику од ноћи пуног месеца, кад лају као блесави.
Не знам које је било луђе, ове боје или празне улице.
Кад сам стигао кући, улица је била сабласно пуста, осим мојих, који су стајали на улици и посматрали помрачење кроз заваривачку маску.