Велики снег. Како су сви чистили своје тротоаре (не само из навике, него је био и пропис у граду), гомиле на травњацима су биле двоструко више од дебљине оног што је нападало, а на угловима и мени преко главе. У школу сам бар два дана у недељи ишао и по двапут - једном за математичку секцију, једном за пробе хармоникашког оркестра. Срећом, музичарка је имала кабинет па нисмо морали да теглимо инструменте сваки пут, а хармоника ми код куће није више ни требала, завршио сам течај, што је трајало добре три године. Повремено ме баш мрзело да вежбам, јер смо најзад имали телевизор, од новембра 1965, који је стајао код мене у соби, па сам гледао чак и школски програм, који и није био лош.
Школски програм је био пола на хрватском, што сам капирао али ме ту и тамо нервирало што имају своје речи које збуњују - зашто кажу кисик а не кисеоник, зашто душик а не... хм, тек касније сам схватио да је то азот. Подједнако ме нервирао и лош звук и прљава 16мм трака, јер мало мало па се нешто не види добро. Због тога сам често прескакао вежбање хармонике, а једном се чак десило да сам остао у кревету до подне, наставник дошао, ја се успаничио, шта сад, да на брзину скупљам креветнину и носим код баке у собу, дижем наслон од кауча... дигао руке и правио се да нисам код куће. Убрзо је ваљда и он схватио да смо готови. Бивало је да, и кад није био његов дан, не устајем до пола један, а онда на брзину подгрејем ручак и тутањ у школу.
Наставник је, иначе, био занимљив лик. Црногорац, бледолик, могао би да се брије трипут дневно, коса накострешена, наочари дебеле као пепељаре, па је и са њима био ужасно кратковид, некад би напросто гледао преко стакала и примакао ноте на десет сантиметара да боље види. Пошто је био тако ћорав, није био за било какав други посао, него су му наместили да буде телефониста у шећерани. Успут је, вероватно, свирао по свадбама.
У школи смо учили свашта, наравно, па и причу о Мичурину, совјетском генетичару који је укрштао свашта да би добио сорте које би добро родиле и у тој зајебаној северној клими. Претеривало се с тим, дакако (јер кад сам једном видео ту јабуку у свом тањиру, била је упола мања од наше обичне). Но, размишљање о тој техници је уродило неочекиваним плодом - накотило се десетак вицева о укрштању, који су кружили док их на крају нису сви знали. Сећам се само једног: „шта добијеш кад укрстиш јежа и глисту?“ „бодљикаву жицу“. Асоцијација: „права љубав мора да боли, рече зец и сиђе са јежа“.