28-X-1999.
Код куће, АманБре јавља да протести трају већ 38. дан. Знао дам да ће бити нешто чим мрднемо дупе оданде. У Крагујевцу, 80 дана.
Што се посла тиче, екипа од куће сад себе назива ЈуеСКру у имејлу. Покушавамо да средимо увоз из ЕОНСа (раздељено табовима или зарезима, али у пољима има знакова за нови ред унутар стрингова омеђених апострофима). Већ сам то двадесетоструко убрзао тако што га више не читам бајт по бајт (па понекад и уназад, како је радила стара рутина), него читам све одједном па сецкам. Још није добро, јебу га такве зврчке. Јози је то преузео... па, и има највише искуства са таквим срањима.
После посла, отишао са Риком до мале дуванџинице да видим имају ли какав пристојан дуван, јер онај Бејсик што пушимо не вреду 2,40$ за пакло (а Мали Бора још мање вреди 3,70$). Нашли Самсон од 40г за 2,50$ или ту негде... што је некад коштало две марке за 50г, али пре сто година. Бар мирише како треба. Дуванџија је Тајланђанин или Филипинац и не изговара завршне сугласнике - „и ви би фо твени фај“ - то ће бити четири двајс пет... Следећи пут сам га боље разумео.
Пре три дана сам потрошио 63,96$ у Харис Титеру али ми није прешло у навику. Обична самоуслуга, недопечен покушај да се то не примети па шмекерска светла и атмосфера, као да то оправдава што им је све 15-20% скупље. Бар да имају нешто што други немају (можда и имају, ал' не од оног што трошимо)... па смо тамо ишли још пар пута (8. нов. 104,89$, 29. 42,09$). Епилог је да смо узели дућанску карту (оставиш и адресу) а они ми после послали нешто за бријање (што сам можда користио а можда и поклонио неком), а то као засновано на мојим навикама. Јер сам картицу предао момцима из ЈуеСКруа кад су почели да долазе. Истог дана смо потрошили и 129,26 у Кимарту, поново имамо мирка, а остало је ваљда за кујну.
Данас (или јуче?) наишла Брекс, била је код Роба МекБлима на конференцији око његовог алата, ту у граду. Појавила се тачно како је договорено, попила нешто наше ракије од куће, чаврљала са девојкама, све фино. Лепо је срести неког познатог.
Гунђали смо јој на овдашње упаљаче са оним немогућим кочницама и блентавим налепницама са упозорењима. Каже то је зато да деца не би случајно креснула и запалила нешто, а онда каже кад јој је први пут пао шака такав упаљач, уопште није умела да кресне, него јој је то објаснио и показао неки клинац од шест година.
Дан касније (или данас, како каже датум на фотци, а ова посета би онда била 27. исто према фотци) сам водио Лену у биоскоп ту негде близу. Гледали смо „Шесто чуло“, што је онако гладак и хладан филм (а и клима је радила у сали, тек је октобар). Филм и није нешто посебно, обоје смо видели веће ствари, ал' ето тај доживљај одласка на представу је овде скроз другачији (мада не знам ни да ли је она код куће уопште и била у биоскопу).
Шкљоцнуо сам ову тичицу (30.) на паркингу близу Зиро Дистанса, малим Сеиком, и колико је то већ могло да наближи. А птиче је имало стрпљења, чекало је док не утрефим угао и изрез.
Од вести од куће, Тереза хоће да купи нашу шиваћу машину, треба јој за стан у Пешти. На крају ју је и добила, мада не знам да ли смо јој наплатили. Ома сређује папире, визу и остало, да опет презими код брата у Немачкој. Ћале ишао на пошту да подигне нешто за мене, ћата се бунио што нисам дошао лично („па у Вирџинији је“), и на крају му ипак исплатио л86 (тј 186) динара дечијег додатка за децембар 1997. Марка је тада била 6,20 динара, сад је 16.
Спомиње се: АманБре, ЕОНС, Зиро Дистанс (Зиро), Јелена Средљевић (Лена), Јошка Апро (Јози), ЈуеСКру, мирко, Ома, Рик Нетер, Сесилија Роксбери (Брекс), Тереза Мазек, на енглеском