Њена другарица с посла. Није исто одељење, била је правница у комитету за друштвене делатности (дакле школе, културу и остало што није производња ни трговина). Отац јој је пре рата имао ливницу, па су му национализовали и поставили га за техничког директора, де факто шефа производње. Касније је то баталио и отворио малу приватну ливницу, био први комшија са Живом. Пред капијом је био неки ливени точак, да ли од бродског кормила.
Увек је имала велике идеје да крене са неким ситним бизнисом, и увек би одустала јер отац није хтео да јој да паре за то. Престала је да ме пита за мишљење кад сам је питао шта жели, моје мишљење или шта би волела да чује.
Умрла је око 2008, а њени родитељи годину-две за њом. Ћерка јој је негде, удата, има дете, свира класичну виолину. Све је наследио њен муж, који и даље предаје виолину у средњој музичкој (200м од куће) и свира у градском камерном оркестру. Тај је свашта истрпео, па дошао на своје.