Ako se ne misli na "Sołidarnošć", onaj poljski sindikat što je drmao onuda osamdesetih, onda je to ovde ružna reč.

Ovde se gade na solidarnost, jer su ipak klasno svesni, i neće da pomažu siromašnije od sebe. "Zašto bih ja plaćao da taj i taj može da džabalebari" je klasična žvaka koja je narodu utuvljena u vreme Regana i Tačerke. Dobrotvorne akcije, to može, jer podrazumeva da ćemo da napravimo žurku (tzv. "fandrejzer"), da se najedemo i napijemo, da puknemo neki ček za koji ćemo dobiti priznanicu na iznos koji nam se izbija iz poreske osnovice, i da se osećamo velikodušno. Ne zanima ih što je to industrija kao i svaka druga, što organizacija toga pojede i do 90% skupljenog novca, jer i ovo je con art, oni su se slikali i pokazali.

Sirotinja, naravno, ostaje sirotinja, tako da industrija dobročinstva cveta i ima budućnost. Važno je da mi držimo pare, i pravo da udelimo ili ne, a ne da tu budemo solidarni i bajagi jednaki s kojekim.