јули 1959.
На овом негативу су три серије снимака. Кева и нека риба (добра, кад погледам данас) на плажи наспрам Лебарпрома, на реци. Ту плажу никад видео нисам, док сам доспео до тог краја, нестала је. Ту је изгледа била нека кућерина са поприлично широким степеништем, па се ту седело и сунчало. Ту на једној фотци, мора да је сликала кева, седимо она, ћале и ја на тим степеницама. Ћале носи сандале преко чарапа, што је тада био општи обичај, и прилично је мршав.
На једној фотци се, преко неке речне лађе (изгледа да их је било доста тада) види управна зграда Лебарпрома, са исто онако урађеним поткровљем као што сам га затекао деведесетих, када је изгледало као да је недавно додато. А оно види, ко зна откад је то.
Друга серија су разне посете - неки ћалетов другар с посла, у добром оделу, сандале преко чарапа (било тада у моди, и ћале је носио, па вала и ја), жена му очигледно Мађарица, а на неким фоткама је и свастика. Затим бакина другарица, са посла. Неуобичајено дебела за та времена (тј само стомак напредан), име некако далматинско, очи исколачене, чудан изрез вилице и уста... или ја тада нисам навикао.
Нешто слика са гробља, дедин (с кевине стране) гроб са великим месинганим карикама за дизање плоче кад буде следећа сахрана. Бака неће бити тамо сахрањена, јер, како већ обичај налаже, са том граном породице која полаже права на тај гроб нисмо никад говорили, бар откад ја знам. Можда сам се и спријатељио са неким од њих, откуд знам, не знам ни ко су. Око чега је завада, нешто су ми као објашњавали, изостављајући много, ништа нисам укапирао а још мање запамтио. На једној фотци је неки чича са белим брцима и шеширом. Шешире је слабо ко носио, можда старије Лале, те другови на вишим положајима, са све Титом, ал' нормалан свет је ишао гологлав или носио натучене беретке. Чича је можда неки деда Душа (можда Душан, онако царски), не бих знао.
У другој тури фотки смо ту и ја и она лепа тетка из Београда и тај теча са чудним гласом. Затим исто друштво у парку наспрам капије шећеране, где је и споменик и стазице око њега су посуте ситним белим мермером. Мало даље је већ млевена цигла, отпад из циглана. Тротоар од бетонских плоча (око 20х20цм) је још лепо поређан. Кад сам ово писао (на енглеском, 2014.) још је био тамо у том делу улице, од шећеране до пруге. Тамо је прелазио на нашу страну улице, но сад је у том делу па све до почетка улице нов плочник, од оног бехатона што мећу свуда. Овај стари плочник се већ увелико разишао, плочице се покривиле и размакле, трава осваја по ивицама, нема ко да то одржава.
Ова фотка ћалета и мене решава мистерију године кад је тераса прерађена у предсобље: овог лета. Кров је срушен, а зид сазидан са трокрилним прозором према дворишту и вратима с ове стране. Врата и прозор су направили у Бртогу - сад да ли теча Кића или можда дедастриц, који јесте имао некакву радионицу и био исто вешт столар. Можда није имао комплет пилану, али је имао доста машина, највише се сећам великог абрихтера два метра широког. И сећам се да је чича Рада донео врата и прозор.
Зид још тоне. Кад су уклонили цигле којима је била поплочана тераса, нашли су да све то лежи на насипу, да то није старо тврдо тле, него доношен шут и то никад није озбиљно набијано, а није са баш ни слегло. Зато је узео неколико хиљада цигала и рекао Живи Сејином, зидару професионалцу (сеоском) из комшилука, да у темељ угради две хиљаде комада. Овај му је уштедео више од пола, и то отад тоне, мало помало. Зид (по оној линији иза ћалетове главе) и дан данас пуца, раздерао је чак и плочице на себи (тамо је после било купатило). Ћале му то никад није заборавио, а онда нисам могао ни ја. Лик је иначе био пијандура, имао је оправдану мрљу у прошлости коју је гледао да заборави. И даље није разлог да не уради како му је наручено.
Бар се постигло да врата од кујне и бакине собе више нису спољна. Биће лакше за грејање.
Спомиње се: април 1985., Правилник, Бртог, ЛебарПром, Радомир Средљевић (чича Рада), Сејини, теча Кића, шећерана, шешири, на енглеском
6-VII-2014 - 6-II-2026