Иако смо Борик нашли још лане, нисмо хтели тамо него ајде мало низ обалу, да видимо и остало. Прилаз са севера би био незгодан, од Ријеке па до Масленице је пут усечен у литицу, десно се спушта до мора, један погрешан потез и бућ, па ајмо с југа, преко Босне. Наравно, прво ћевапчићи код Мркве на Баш-Чаршији, па опет дижи шатор код ушћа Буне, ниже Мостара.
Одемо до Подгоре, где се кампује на терасама, направили су то степенасто јер је падина, све гледа на пучину. Али голет је, нигде хлада, па шта, дошли смо да поцрнимо. Одлично, до првог бољег ветра. Ћале је везивао уже (оно којим је везивао кровни пртљаг) за теже камење у цик цак преко шатора, да не одлетимо.
Ујутро смо се спаковали па дигли шатор у неком од Каштела. Има их седам, то је низ села уз обалу од Сплита. Мислим да смо били у Каштел Гомилици. Озбиљно сам изгорео, што кева рече да може да се олакша ако се намажем јогуртом (српским течним, не хрватским густим). Радило је, није ме више пекло, но ми се кожа скупила и затегла, а два сата сам ређао пасијанс. Болело је већ и то док сам исправио ноге да устанем, нарочито под коленом. Ал' морао сам да устанем кад тад, те отишао у море да то сперем. Двадесет минута касније се осушило и опет затегло, упила кожа доста тога. Упалило из неколико пута.
Ту сам већ био преводилац неким момцима. Један се залетао на баш згодну Швабицу... не знам са колико успеха. Смејала се баш кад треба, ал' нисам сигуран да јој се свиђао. Нећу никад ни знати.
Након два-три дана нам је дојадило срање, буквално* допливавају говна која испусте из бродова, вода и иначе прљава, те смо дигли руке од истраживања и отишли право за Борик. Тамо смо провели преостале две недеље.
(ово сам прво стрпао у 1970., што неће баш бити тако)(или можда и хоће, јер ми се више уклапа овде него у 1971.)
За о време, Тор Хејердал, у чамцу од папируса, прешао од Марока до Барбадоса. Дакле, ако је могао он, могли су и стари Египћани. У самом Египту, завршена Асуанска брана, помогао СССР. Језеро ће се пунити још шест година.
Ту смо успоставили један обред, да се повратак намешта тако да стигнемо кући предвече. Значи, опет ноћење код Мостара, рано ујутро паковање и тутањ, колико је већ фића могао да извуче тако натоварен, тако да у сутон пролазимо кроз Ченту. Тамо би се купила лубеница, некад чак и две. Сутрадан би пало темељно распакивање, враћање свега на место, нешто би морало и да иде на прање или да се чисти, да му се не би нешто десило док чека тих једнаест месеци до следећег вађења. За то време би се лубеница хладила, новом методом. Нема више спуштања у бунар (као то пише за август 1960.), бунар је сад септичка јама, него се стављала у канту, а канта спуштала у сливник под славином у дворишту. Славина би била отворена таман толико да из ње истиче најтањи могући млаз, а тај би се равномерно ширио по целој површини лубенице. Е, то би била идеална температура - не онако претерано хладно као из фрижидера, тамо ионако никад нема места.
Лубеница би се јела после ручка, а онда би се одвалила сијеста, што су моји радили сваког летњег дана после ручка, ко би шта друго радио док је врућина. Ја им се нисам придруживао, још од обданишта сам изгубио ту навику да спавам преко дана (јер тамо сам морао, макар да се правим), а овако ми је цела кућа била на располагању, под условом да не будим никог. Па сам читао шта сам стигао, замајавао се овако или онако, играо се по дворишту.
----
* уочити како сам реч 'буквално' буквално схватио буквално
25-VII-2016 - 28-VII-2026