Неподериви setkey.prg добија нову верзију, где мислим да почињем да се одвајам од матичне верзије, коју и даље држи Сале. Уклањам све OnKeyLabel позиве (тако да те активне тастере постави рутина којој буду требали, а не да важе глобално и свуда) па онда назив постаје погрешан - не поставља ово више никакве тастере. Такође више не лансира ни мени, за то имам tmenu.prg (који чита menu.dbf и прави меније у трку, уместо да се ослања на меније одраније изгенерисане из исте те табеле.
setkey.prg је већ пет година општа рутина за успостављање околине у апликацији, дакле део алатнице (прво за Салетову па онда за ГенерАл). Користио сам га до 2019. али не унутар апликације, него да ми намести околину за рад (да позатвара и побије све из меморије, лансира омиљене додатке, постави путању).
Званично, данас је опет била деноминација, отишло још девет нула. Никог не боли брига, то је лањски снег. Касније ће сва та монетарна шизофренија из 1993. бити отписана, тј. кад се рачуна просек било чега, она се не броји. Например у просек за пензију не улази. Броји се у стаж, само се не узима кад се рачуна просек.
Негде око краја новогодишњег викенда, вероватно у уторак четвртог, Божидар пошаље неког момка да нам угради тај термостат. Тј све смо већ имали, то је термостат од наше ТА пећи (коју смо пренели у деловима и то послагали у подрум), и то смо после ушрафили у зид између кујне и дневне собе, тамо где се завршава пролаз између њих, а кабл је већ ишао кроз бужир у поду па кроз Јоханову собу (тј шпајз) па кроз тунел у подрум. Дечко, инжењер у ствари, је само дошао да то све повеже.
Није баш најсјајније радило, јер је то ипак замишљено да контролише вентилатор који дува преко можда стотинак литара грејног тела, где хистереза није толика, кашњење ни на једну страну није превелико. Кад детектује хладно, крене да дува и за пола сата постигне температуру, што онда држи сат-два. Ово је, пак, скоро осам хиљада литара грејног тела, кашњење се мери сатима. Ал' шта је ту је, боље је радило него онај његов електровентил и термистори, бар смо имали неке видљиве ознаке да се по њима равнамо. Након вишедневних опита, запамтили смо да је срећна тачка на његових 15 степени (ко зна колико је то стварно), намести на толико и не дирај. Ако наместиш на мање, дуго ћеш чекати да се огрејеш, ако наместиш на више, дуго ће да греје и онда ће још дуже да се хлади, нећеш ни приметити кад ти је већ хладно, а онда ћеш опет да чекаш... Тих петнаест је било довољно добро, од тренутка кад се укључи до тренутка кад нам је пријатно не би прошло више од три-четири сата, а и распон између тренутка кад се пали и кад се гаси није био већи од три степена, што је било сасвим океј... И више нам ноге нису биле хладне. Штавише, и најважније, ујутро смо ускакали у топлу обућу, што је држало до тамо, гдегод да смо ишли. Песма, бре.
Једне суботе, да ли сад осмог или петнаестог, стигне однекуд абер да на бившој Ластиној станици, где млекара сад има продавницу, има млека. Седнем на бицикл и тутањ. Није то далеко, око 4км, а није било ни тако страшно хладно, изнад -8 сигурно.
Снег се био већ отопио главном, било је у ствари зајебано само на самом циљу, оно што су возила угазила је било дебело, слеђено а валовито, ту сам једино морао да пазим. Имао сам јак платнени цегер, вероватно га је она сашила. Стајао сам напољу бар пола сата чекајући у реду, па онда још двадесетак минута унутра. Бар сам се откравио, било је сунчано па је кроз сва она стакла то угрејало. Кад сам дошао на ред, тражим шест литара. Продавачица ме мрзовољно погледа и каже „дајемо само две литре“. „Дајете? А ја будала понео паре“.
Дај шта даш, макар те две литре. Млеко је било у кесама, наводно 2,8% млечне масти, у што чисто сумњам, било је да је неки сељак купио 50 кеса па предао као своје, и измерили му 1,4%, а он упорно тврди да не мере добро, ту мора да има 2,8. Кад су трећи пут мерили, питају га „а шта си запео да мора да има баш 2,8?“. „Па писало је на вашој кеси“.
А и тих 1,4%, ко зна шта је, јер смо после чули од неког из млекаре да они рутински оберу и убаце маргарина, да ето има масноћу.
20-X-2016 - 31-VII-2026