Спремио се нешто (тј спаковао рачунар с посла, само кутију, ваљда ћемо се тамо огребати за монитор, миша и тастатуру), Лари и ја седнемо у мог новог старог Пужоа и тутањ на север, да до вечери стигнемо у Хјустон. Оставили кола паркирана на аеродрому, далеко од зграде, ватали шатл. На чекину приметим да у џепу имам погрешну гомилу пластике - уместо возачке и дуговне, имам дућанске картице од Крогера, Фуд Лајона, можда Хариса Титера и видео клуба. Срећом, Лари нас је покрио, имао је возачку а госпоју убедио без много фрке да нас пусти. Претресли су га као и сваки пут, његово тело активира сваки детектор метала чак и кад је го.
Сместили су нас у отмен Мериот, преко од Лејвор где Лора ради. Вечерали, попили по пиво (на Зирову картицу). Чаша из замрзивача, пиво хладно али и даље танко. Бар је изгледало скупо.
Следећа два дана смо ринтали. Или беше три... сад гледам, полетели смо канда 16., два дана шљака, још нешто у петак пре подне и магла кући. Сећам се да је још био дан кад сам покупио Пужоа са паркинга у Далсу (а за који смо уопште ишли чак тамо, да смо полетели са месног аеродрома коштало би можда додатних 50$, а овако је надокнада мени за кола, по тарифи од галона на сваке три миље, била око 55-65$). Но, стигли смо уредно кући.
У неком тренутку смо изашли из зграде да једемо нешто тексашко, дакле бургер на тањиру. Бургер ми је увек био да се једе с ногу, овде је то оброк, помфрит приде и около салата. Земичка је исти сунђер са укусом стиропора, као и оно што су у Лебарпрому правили за Мека, али остало је одлично. Што се тиче пива, научио сам се, па тражио „најтамније што имате“. Добио Шајнер Бок, одличан. То се после појављивало у Крогеру, па нестајало на више месеци. Прави га нека породица у Тексасу; кад су се оно доселили и скућили, усфалило им доброг пива, па су увезли породицу пивараца и направили пивару.
Кандидат за муштерију, одмах до Лејвора, је Теиксце. Откачио сам своју машину са монитора, утоварио је на болничка колица (огавна шклопоција од рецикловане пластике) и прегурао је две зграде даље. Тамо инсталисао и играо се цео дан, и на крају не знам да ли је то неко озбиљно погледао.
У тој згради нема кафемата за мене, па кад ме згодио АСКИ (акутни синдром кофеинске инсуфицијенције), нема друге него у Мек доле (у таквом смо једном јели, прошло за толико) па да тамо узмем. Врућа и танка, урадила посао.
Повратка се слабо сећам, осим преседања у Атланти, одвратно. Шетали смо и шетали, па интерни метро, па горе, доле, шетај, шетај. После сам установио да ми се кожа на табанима, где газим, удебљала двоструко, а после и ољуштила, ваљда од табанања на пластичном ђону. Па после још пар пута тако. Био сам их носио још од средине осамдесетих, преко зиме, кад бих ишао бициклом на посао у стоур, па морао да носим гумене чизме, јер би ме испрскала она прљава вода са друма. Чарапе би се у тим чизмама срољале за пола сата, па сам онда узео једне патике да имам на послу. Онда сам некако наставио са тим и наредних десетак година, ал' онда сам успевао да нађем да имају кожно лице. Ово овде као личило. После овог сам имао још једне патике, чак као антилоп, ал' стопало имало своје мишљење о томе... и на крају се вратио ципелама, кожним. Никад више патике.
Клопали у безименом кинеском ресторану. Он неку теријаки пилетину а ја нешто кинеско као гулаш - обоје подалеко од наводних оригиналних рецепата, ал' је бар ово моје кинеско било укусно. Ту и тамо понеки комад са другачијим укусом, изненађење и то пријатно. Нисам ништа пио, чекало ме још 80 миља вожње од Далса.
Ту ми никако није јасно зашто је Зиро увек узимао карте од Далса, има сасвим пристојан аеродром на пљуцомет од Еберга, и карта изађе неку сићу скупље него што су плаћали галон на три миље кад трошиш своја кола, или, још горе, да изнајмиш кола.
Сад сам нашао имејл где Грег разрађује планове са Брљом, и каже да се Лари и ја враћамо у недељу... што је 21. Сасвим могуће, ти су ми дани једна мрља, и одавде (2022.) све изгледа као један дан. Једини траг што сам нашао, да је иоле поуздан, је да сам сам себи послао белешке (ваљда сам већ спаковао машину, па онда ајде тако) у имејлу са Лорине имејл адресе, под 21. новембром. Дакле то се слаже... а што сам ја мислио да смо тамо били само три дана, то је што је, ето, пролетело брзо.
Допуна 2024: ово сам писао Шкрби:
Не, нисам купио бели Стетсон, нити је требало. Провео сам шест дана у строго контролисаној атмосфери: то је гомила зграда висине између 5 и 25 спратова, повезаних пешачким ходницима у висини другог спрата. Силазио сам пет спратова зарад цигаре, па ти види. Једини добар фазон је тексашка вежба из читања:
M.R.dux!
M.R. not dux!
O.L.B? C.M. wangs!
O.S.R
M.R.dux!
Е то само неко из Тексаса уме да прочита како треба. То двојица чича лове патке, виде нешто, и почне један:
-'em are ducks!
-'em are not ducks!
-Or ey'll be? See 'em wangs!
-Oh 'es are!
-'em are ducks!
Други папир, са стиховима "starkle, starkle, little twink" ми са, нажалос', затурио. (н.б. обе форе ми је продала Лора) Иначе, коњосао сам тамо, а данас сам већ на четном састанку јавно поваљен, тј добио сам прилику да кажем фирми да им је код пун рупа и да сам за ситне глупости које сам тамо исправљао замало ношен на рукама. Добар део овога често подсећа на оно кад робови на галији вазда веслају по цео дан за шаку пиринча, а једног дана добију печено пиле. Поједу, па један ипак пита шибаџију којим добром, јел' празник можда. "А не, него ћете сутра мало да запнете, газда хоће да се скија".
(ово последње је после пребачено у програмерске вицеве, кад сам направио сајт)
Седамнаестог, порука од Боће, пакује алате за сређивање звука, па се може очекивати ускоро већа количина старе музике скинуте са лонгплејки. Видећемо већ за дотур.
За то време код куће фрка са школским психологом, око Нине, звала кући са предлогом да јој се препишу антидепресанти. Мајка, и приде доктор, не пада на те форе, каже каква депресија, не долази у обзир, не дајем одобрење, погрешна вам је дијагноза. Јер каква бре депресија, несрећна је што је остала без друштва а ново се не ствара тек тако, вероватно се ту накупила и нека фаза месечнице, а и несналажење са језиком у неким приликама, ма све... Ал' то још није дијагноза, то је невоља, списак проблема који се дају решити. Те је понуда за дрогирање одбијена, не долази у обзир, немате одобрење. И на томе је стало, јер је шринкица завршила свој део посла - уочила, контактирала, предложила, штриклирала да је урађено, следећи. А проблеми су, дакако, испорешавани један по један, својом брзином. Депресија? Немојте да вас завара изглед.
13-XII-2019 - 16-IV-2026