07-XII-2025.
Овог пута смо понели 100 јаја, што је већ у најави било пропраћено одушевљењем - не да их троше (Милан је опет кето). Прво смо свратили у Рерсо (што неки читају као пепко, неки као пепцо, без везе) да накупујемо Тањи мајичице и рукавице, сад већ величина 84), и до Роде да ја обновим залиху ернафила а она да посети серекеш. Ово последње није успело, празан је. Питам апотекарку јел они то не пуне кад су пензије, она га види са свог пулта, каже „сваки пут“.
Пошто смо кренули прилично рано, нисам газио гас (а и није лоше да смањим, нек потраје ово што сам сипао), и чак сам одвојио времена да прођем оном путањом коју сам промашио прошли пут, није лоше знати терен (успело, иде тачно како сам мислио, склапам менталну мапу тог дела Новог Београда), и издимили смо једну пред зградом... и опет стигли пола сата пре времена. Пошто ћу ван кола провести само мало времена, опет сам обуо кломпе на босу ногу, Јода већ за два минута загреје колико треба.
Ручак опет био баш занимљив, Лена баш испробава свашта и добро јој иде, не знам шта је са чим било, ал' сви смо се лепо наручкали. После ручка опет лагана шетња (први пут без колица!) до игралишта, не оног где паркирамо него овог ближе Ушћу. Тања је одвела бабу путањом коју зна, кроз кошаркашко игралиште, оно са јаркоцрвеном оградом около (што тако добро изгледа на фоткама, јебо Америку и њено стаљинистичко сивило), хтела преко прелаза да иде ваљда у Ушће, једва ју је одговорила. Ја сам још претпрошли пут закључио да не вреди да ходам са упаљеном цигаром, то је бачено, па сам нашао сув крај клупе код улаза у игралиште и сео да издимим натенане. Већ за два минута су ми нестале са видика, ал' до пола цигаре су се већ вратиле. Ова тура дувана је таман толико влажнија да значајно спорије гори, а лакше се завија. Кад ме Тања спазила, дотрчала је право код мене, баш ми је било мило, па смо се чак и сликали тако.
Док смо се враћали, на једном месту где стаза скреће је хтела да препречи, чему се углавном не противимо, јер немогуће да хиљаду људи греши, а онај један што је цртао стазе да једини буде у праву, ал' овог пута смо се баш држали плочника јер је на пречици била барица. Е, не, инсистирала је да се вратимо и да угази са обе чизмице у бару. Срећом, ово је пешчани нанос, нема ту блата. Бар је била сва битна, види мене како сам угазила у бару. Та фотка ми сад краси иконостас.
У повратку, цигара је трајала од улаза у Ченту до бродоградилишта иза Перлеза, што је према мапи 17км, 13 минута. Лепо. У Мерету смо се умерено напазарили. И као што свирала у Јоди сад не прима цедеове, не препознаје их, тако даљински није хтео да отвори врата, ал' отвара их кључ. Већ за следеће отварање је отварао, угрејало се и осушило. Музика и даље не ради, само усрани избор локалних радио станица, срање до срања.
У понедељак се јавила Лена, Тања слинави још горе, а и из јаслица су је замало послали кући, ал' по њиховом протоколу то се ради тек кад температура добаци 38, имала је мање. Звала је у ствари да пита што јој је вађен трећи крајник (29-IX-1996.). Е па зато што си ишла у обданиште и сваки час закачила понешто, то тамо иде серијски, сваког децембра им пола деце буде ван строја, сваких неколико недеља си имала запаљење средњег увета. Утом се јави и Милан и каже да су и њему то вадили. Ех, комбинација генетике и јаслица... Ал' да не посежемо још за ножем, можда неће морати. Засад је само слинава, то је овде нормално.
Уторак, 9. Преподне отишли до града, ја прво до Медеје да оставим упс да ми замене батерије (ово су му треће од 2013. дакле трају ми око шест година, норма је 3-4), а онда у град, на паркинг иза гимназије. Зачудо, крцат, једва сам убо место, ал' је бар било добро, лако сам после изашао. Све имам утисак да је град мртав, а оно види гужве.
Намерачили смо да припазаримо штогод, јер је Го оставила неке поприличне паре, а сад је курс динара већ и јавно несигуран, дуго је и стајао заварен. И ми смо претходних недеља припазарили пар хиљада евра, једном по 118, једном по 118,50. Нисмо се нешто дуго задржавали, мало је погледала излоге, ја сфоткао понешто. Није да је било хладно, него сам напросто заборавио шта сам још хтео - да свратим да видим изложбу, ДЦ-99 има годишњу. Сад готово, затвара се у следећи уторак, не верујем да ћу ићи да погледам. Видео сам тек на месном порталу фотке са отварања, ту је Шкрба, ту је Јози (ваљда је он и отварао изложбу), нема оног ког и нисам рад да видим, баш сам могао доћи, ал' ми се они ионако одавно не јављају, могуће је да ме он и скинуо са дописне листе.
Хтели смо да свратимо и до Детелине ал' мрка капа за паркирање, и овде гужва, па ајд бар тај папир, нисам ни излазио из кола.
Пошто је Змајчек био искључен, искористио сам прилику да га очистим, време је. Једва сам се сетио како се одбравља видео картица, успело из осмог пута уз женску руку, ех. Нисам честито ни почео, јави овај да је упс готов... океј, седнем у кола и одем, покупим то, купим и једну камерицу. Ош Лоџитека или Генијуса... ма, реко кад се једни прожгаде пређем код других, и за тастатуре и за мишеве и за озвучење... ај дај Лоџитека.
Камерица одлична, досад најситнија, цијена ситница (в. Алан Форд), само 4000, једино се Телеграм није баш из прве снашао да убоде микрофон - у подешавањима га има, ал' се не чује, док нисам кликнуо на стреличицу на дугмету (!) и тамо добио падалицу да изаберем који ћу микрофон - подразумевани (којег немам, откад сам откачио слушке и претходну камерицу, ону из 2013., бацио у ђубре). Тако да смо се са Нином чули нешто кратко преко мека, а онда тек у суботу натенане... и сад не морам ситопуце (screenshot :) да селим са мека месечно, заметан је то посао, посебно што морам на њему да отплешем неких десет корака да би пристао да покрене двокомандира (досад најбољу линуксову замену за тоталкомандер), јер оно његово ђубре од налазача је мани га Мито. Наравно да те моје одговоре не запамти нигде, то остаје заувек нерегистрована апликација, коју није одобрио Епл, и сваки пут ће да је тихо затвори ако је не користим, и онда ме поново тера да отплешем да би ми радила. Чибе тамо, џукело једна!
Током викенда смо их, сад на Змајчеку, тако видели све (осим Виолете, она баш тера ноћну смену. Па, редом - Раја (већ виши од Нине и подубоког гласа, брчићи у најави) вежба рукопис, ко зна кад ће да му затреба, вежба упоредо и гитару и клавир и, као заклети перфекциониста, пизди што то још не звучи како је он то замислио. Водила га опет код зубара, јер иако су прошли пут све средили и запушили, тек је онда кренуо да се жали да га боли један тако скроз сређен зуб. Ни зубар ту није видео ништа, ал' је напипао нешто ситно, уз десан, да штрчи. Отурпијао то и гле, више не боли.
Линда и Санда вежбају да трче четвороношке, иако им Нина објашњава да немамо ми ту анатомију, треба да су нам ноге краће а кичме дуже, схвате оне то али прихвате изазов, и вала смо и видели Санду како то вежба на предњем травњаку. У задњем дворишту слабо има сунца од новембра до фебруара, они борови уз западну ограду бацају доста сенке. Аниту прошли пут нисмо ни видели, а овог пута једном преко ограде, била код другарице, а други пут накратко ушла у кадар да махне, нема кад. Неша је савршено одглумио свој омиљени комад „не дирај ме, још се нисам пробудио“, фаца до фаце. Добио је календар „Bad dad jokes“, са доста места да допише своје.
Стенли се премишља шта сад, јер му се однос са газдом (онај румунски Мађар, који све мање ради и све мање прати технику, само гледа да узме паре) убрзано квари, а делови почињу да бивају проблем. Засад их има и уредно стижу, али већ стижу абери да су планови (у САД и ЕУ), да се аутомобили укину до 2040 или ту негде, већ кренули. Једна фабрика делова је већ одведена у банкрот, што тешко да је због тржишта, биће да је игранка. Електрична кола, пак, су све мање популарна, јер ако власници бензинаца пизде на поправке од пар хиљада долара, електричар који је коштао 25-30 хиљада, једва 15 година стар, се не може продати преко 6000 иако је прешао мање од 60000 миља, јер га чека замена батерија, што је 15000. Башка што гомила скупљих опција уопште не иде уз полован ауто, то је софтвер који мора испочетка да се купи, тј да се изнајми - да је купљен био би у власништву па би могао и да се прода, ал' јок, регистрација тога није преносива. Те смо кренули да га палимо да отвори свој отпад. Каже да ту управо има простора, јер највећи ланац отпада, Пик-ен-пул („бирај, чупај“) врло ревносно наплаћује сваку ситницу. Њему би се исплатило да делове даје јефтино, а да задржи алуминијумске точкове, каталитичке (ака католичке) конвертере и још којешта, на чему би већ довољно зарадио. Објаснио сам му шта је то кафански клуподер, и како је онај диџеј на крају купио своју омиљену кафану (в. Борсалино).
Чули смо се и са Леном опет, нешто нас је промашила у уторак, био неки састанак. Тања и даље слинава, пао апетит, једе само папице јер оно што треба да жваће јој смета да дише, лепи носић (исти бабин!) вазда зачепљен. А и Апи постаје проблем, откако је (хемијски) уштројен, осећа се слабијим, па то надокнађује агресивношћу, јуче је кидисао на свог омиљеног непријатеља, неког џукца још већег од себе, обојица пришли са изгребаним главама. Не знају шта би било горе, да га оставе овако или да му изваде ту таблету из леђа. Да не буде да од два зла изаберу оба.
Јавио се Борче, вели да му је дошао унук из Америке (а, да, божић и те форе), па ћемо да видимо да ли ћемо у понедељак или уторак. Е у понедељак се јавио и каже није баш сигурно ни у уторак, а с друге стране ћерка има неку грипчину и приде (што није рекла лекару) ни не осећа укус ни мирис... Аха, значи одлажемо за наредни понедељак, имаш консензус од наше стране.
После мачкодрема, из ког ме у секунди пробудила иако сам дубоко утонуо, кренем да испоплаћам рачуне и припазарим шта треба. Испала читава мистерија где ми је кешовина из задњег џепа, док се нисам сетио да сам то вадио кад смо у уторак плаћали паркинг, па се бунарили за сићу (60 динара), те нисам хтео да се гњавим да седећи за воланом то турам у тај џеп, него оставио на инструмент табли, па заборавио. То је значи стајало тамо шест дана... савршено сакривено, кола нису закључана, да је неко завирио могао је то ладно да опаје. Ал' коме би пало на ум. Ништа нарочито, цигарет папир и храна за коке из Детелине, до Пожарићке (стрине) да испоплаћам рачуне, до серекеша да дигнем коју кинту (нисам дизао седам недеља). Невероватно, до тамо и назад сам се мимоишао са чак три зглобна аутобуса (!). Мало је тесно за њих овде, ал' пролазе. До пре неку годину су овуда пролазили само Дрекслмајерови раднички (који више не иду, затвара се то, немачка аутоиндустрија је у курцу јер су јако навалили да праве електрична кола...), сад има и неки градски - једна линија је пребачена да не иде више до Фабрике станице краћим путем од бусодрома, него ето кроз наш крај, што је можда 600м дуже ал' зато свима ближе, уз стару путању живи само мајстор Миле а он свуда иде колима.
Уторак, 16. Предвече, отприлике на време, јави се Лена док је хранила Тању. Тања је много боље расположена, није ни толико слинава. Били су код педијатра, и каже плућа су океј, све је океј, само крајници. Добила неки тртмртцеф, дакле цефалоспорин (успорава кефало), сируп, и одмах је боље расположена. Рекла је бар дваес пута „баба“ и то тачно оним нагласком како деца дозивају, и два-три пута „деда“. Нова реч је „Аца“ - тако се зове онај други клинац што је с њом у групи. Тотално ми је необично да, у крају где је паркирање вазда негде на граници могућег, у јаслицама имају групу од двоје. У ствари је група и већа, али још не доводе децу, заузели место па кад крену кренуће.
Нешто касније, зове опет Нина, из самоуслуге. Јес' ти то у Волмарту? Јок, у Кос(т)ку. Елем, нашла ми неке чарапе што су пола вуна пола пластика, ал' у другој половини има доста спандекса, како се код њих зове ликра, и продају се по шест комада, од чега је обавезно пола сиво. Остале што имају су чиста пластика. Хвала, немој, ем је исто срање ко и овде, ем што сам се зарекао да на себи нећу имати ништа сиво ни кад одем под земљу.
Кашљемо обоје, с тим што сад знамо, из новина, да се то дели на „продуктивни“ и „непродуктивни“ кашаљ, где обоје нагињемо првом. Код ње је богатије, ја гребем по дну и често ме надражи - кад зрнце клопе, кад јачи дим из цигаре. И ту ме она подсети на мед и млеко, имамо неку теглицу напредњачког меда, добила Вера да дели као промотивни материјал (јбт шта њима пада на ум), па ајде, одавно нисам. И чудо једно, баш ми је помогло, а таман сам кренуо у онакве нападе који ме оставе на пар секунди у полусвести, ваљда због оне Антителове рибе, Хипоксије. А њој баш кренула продуктивност...
Спомиње се: 29-IX-1996., Алан Форд, Анита Џенифер Бергер (Анита), Апи, Борсалино, Вера Вранеш, Виолета, гимназија, Горана Средљевић (Го), Градивој Шкрбић (Шкрба), детелина, ДЦ-99, Змајчек, Јелена Средљевић (Лена), Јода, Јошка Апро (Јози), Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), мајстор Миле, Малиша Борковски (Борче), Милан Настић, Милена Пожарић, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), Рју (Раја), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), серекеш, Стенли Бергер, Тања Настић, тоталкомандер, Фабрика станица, на енглеском
9-XII-2025 - 20-XII-2025