мај 1988.
Бака и кева су пицнуле девојке у истоветне хаљине (различите величине, наравно) па смо их одвезли до града. Врбица. Која ваљда има неке везе са ускрсом, бемлига (сад откуд врба у Галилеји, она расте уз реке по средњој до северној Европи). Није ми се имало везе са било каквим верским обредом, али ајде нека деца макар једном виде и да осете какве се све промене понашања очекују од њих у томе, па сам дошао као возач и фотограф.
Сећам се да ме бака пар пута кришом водила у цркву док сам још био клинац, да ћале не зна. Стајао сам тамо, упијао атмосферу и како се људи чудно понашају, као да учествују у некаквом обреду (гле, погодио сам), како су чудна седишта, висока таваница и... није ми се баш свидело.
Жена са клинцем је комшиница, друга кућа иза Ђуђе. Црква је преко пута. Калдрма је ваљда већ стогодишња, и још увек стоји тако. Једино су кућама отад пицнуте фасаде, у увученом делу десно иза је некакав брзождер, а зграда скроз у дну је начичкана рекламама.
Негде тих дана су нешто реновирали зграду где је био ерц наш, у Стоуру. Малтерисали, избијали влагу из зидова, шта су већ радили. Кад су мајстори отишли, оставили су једну даску, нешто 4м са 5цм, око 30цм ширине или јаче, глатка лакирана. Јер се искривила, не може то да се користи као оплата за бетонирање итд.
Та је даска данима стајала у ходнику. Онда једном наиђе Жића и ухвати се за то као најважнији проблем дана, и да то хитно мора негде да се склони... у магацин за отпадни папир, или бар у онај мали ходник до њега. Ухватимо један колега и ја да то пренесемо... ал' не можемо да је уманевришемо у мали ходник, јер су врата из систем сале запекла, отвара се само једно крило. Ту Жића искаже своју другу природу, Слеџа Хамера, и ногом ослободи то друго крило. После сам питао Радоју шта сад са том даском, каже најбоље би било кад би то неко однео. То сам и хтео, мени треба. И дођем сутрадан, шкодилак и приколица, изнесемо опет даску, привежем је на приколицу и правац градилиште. Тамо је послужила још доста година, и да уз њу терам колица, и као скела, и за свашта. Мислим да сам на крају од ње направио ћалету мердевине. И до краја се звала Жићина даска.
Ту негде добијем и стамбени кредит од фирме. То је радило тако да смо сви уплаћивали, чуј уплаћивали, скидало нам се са плате, неки допринос у стамбени фонд, па се то онда користило за такве кредите. То се добијало за разна реновирања итд, у већим фирмама се трошило и за куповину станова. Док се тај стан добијао (на коришћење, био је и даље у власништву фирме, али се ту стицало станарско право и ко састави пет година у томе не избаци га нико), кредит се враћао. Ово је било више зато да се ето, кад већ не може да се избоксује да ми се повећа плата, добијем бар нешто. Истина, мораћу да вратим, али уз ову инфлацију, отплата ће бити пичкин дим. И била је, последњих осам рата сам платио одједном, а укупан износ је био толики да је био тек нешто већи од таксе за обраду вирмана.
Прц је био у томе што је износ кредита био отприлике једна моја плата, ако не за тај месец, а оно за наредни, пратили смо инфлацију. А онда је био и обавезни излазак стамбене комисије на терен, да виде како се троше та друштвена средства. Комисију су чинили, Радоја, госпођа К. и... не сећам се ко је био трећи, можда неко из интерне банке. Одвезли смо се на плацић у службеној лади, па сам показао... темељ, оне плафонске плоче од сипорекса наслагане, подрум обзидан али непокривен, около коров. Била је нека киша тих дана, у подруму је лежала вода. Каже Радоја „сам казо да нико нормалан овде не прави подрум, свуд је подземна вода, лепо сам ти рекао да ћеш имати воду у подруму“. „Да, зато што је непропусан и вода не може да оде. Кад се покрије биће сув.“.
(сад овде нисам баш начисто са датумима, сећам се да је било лепо време и да је био отприлике мај, а можда је било и раније, ал' некако све дође баш у ово пролеће а не у 1987., и та посета комисије пре покривања подрума... хм, ко ће то сад знати кад је шта било)
Да ми је знати кад је био тај састанак код Болета у Чурди... треба да је овог пролећа. Знам да је био тамо Болди, вероватно и Фефи и можда још један из Комбинатовог ЕРЦа. Око те карте поља, пројекта Зрно. Што је требало да буде експертски систем који би пратио шта се радило, где и кад, по парцели и култури, шта се земљи додавало, који је усев био, какво је било време, какав је био принос. Све је то било на дугачком штапу, а ми нисмо баш ни имали појма колико велико то треба да буде, ал' нас није ништа коштало да изаберемо тако овећу ветрењачу да на њу кидишемо. Нисмо имали ни сопствених рачунара да то на њима пробамо, нити било какву организацију осим бициклова и понеког аутомобила, ама ништа. Само идеја. Састали смо се можда двапут.
До посла сам могао и овим сокаком са слике, ал' ту је коцка, и то разметнута, вазда неке баре, па сам радије ишао главним сокаком до поште па одатле улазио у сокак с даљег краја. Било је понекад и да сам ишао пешке, кад време није баш било за бицикл, мада сам се тога брзо одвикао, шта бре лоше време за бицикл, свако ваља, него је бицикл цркавао, добро је и издржао десет година, ове године сам купио нов, него је ето било дана кад нисам имао исправан бицикл. Но, у то мало пролазака старом стазом, као кад сам ишао у гимназију или увече у град, запазио сам да је неки локал, у дворишту Фабрике мрежа (где је бака радила до пензије), напуштен. И то не само празан, него развучено све, нема излога, нема му ни рама, ништа. У тој просторији што се види са улице је била гомила некаквог шута, и то је тако стајало неколико година. Временом су се на даљем зиду појавили и графити. Само два, „КАЗ“, што ће бити легендарни Клуб алкохоличара Зрењанин, и њихова парола, „леба треба, а ракије мора“. Ова парола се после прочула, чуо сам њен одјек и много касније.
Ту се пар година касније уселио неки ролетнар, продавао и монтирао и венецијанере и оне од металних или пластичних трака.
Спомиње се: 29-VIII-2014., Слободни петак, 12-VII-2021., Болдижар Барваи (Болди), Боле, вирман, Ђурђа Мићуловић (Ђуђа), ерц, Жића, комбинат, лада, Радоје Малетин (Радоја), сипорекс, стоур, Ференц Фаркаш (Фефи), Чурда, шкодилак, на енглеском
21-XI-2020 - 3-II-2026