Електронски рачунски центар - тј централизована обрада података. Од шездесетих до деведесетих, тамо су били велики шифоњери, и особље за њих. Тамо се то обрађивало и штампали извештаји.
Е сад, та обрада... данас звучи без везе. Штагод да има у табелама, данас је одмах на располагању, јел тако? Али не, тада није било - није било овере при уносу, кључеви се нису могли оверити спрам матичних табела, постоје ли тамо, него су се ручно тражили са одштампаних спискова. Подаци су се уносили малтене на слепо, а кад би се завршио један пакет уноса, нпр за тај дан, носио би се у ЕРЦ (на бушеним картицама или тракама, магнетним тракама, касетама, шта је ко имао) на ту обраду. Обрада је проверавала типичне грешке - непостојеће шифре, немогуће датуме, немогуће износе итд. Одштампала би извештај о грешкама, па вратила снимак на исправку. Е кад једном прође, било би припуштено на диск - сад да ли додато у неку велику табелу, или додато у директориј где је стајао остатак фајлова за тај период, како где. Е онда би се из тога извлачили извештаји, углавном само збирови. Што је већ била велика ствар, на руке би сабирање значило да се скоро сви износи куцају још једном и то без грешке... Још већа су ствар били периодични извештаји, по истој логици, а раније немогућа ствар су били појединачни извештаји - за један артикал или једног купца. На папиру би то захтевало да се свака ставка уписује на два-три места (по датуму, по артиклу, по купцу), или да се тај један вади из папира. Овако је већ било брже, нема везе што је рачунар морао да чита можда и десетине фајлова и да муља слогове у њима, радило је и звало се обрада.
Данас су ем дискови довољно велики, ем машине довољно брзе, ем нема потребе да се то трпа у сто малих фајлова, кад све може у релациону базу података, и нема обраде, сваки резултат може одмах да се добије. Осим тамо где сами не дају да буде одмах - нпр књиговође или банкари, који гледају да све испроверавају до бесвести, па тек онда припусте у погонску базу.
Подаци су се уносили на разне начине. Понегде би имали глупе терминале, неповезане ни са чим, па би се из њих снимало на преносни медиј и носило до шифоњера (често у другој згради). Другде су имали терминале закачене на шифоњер (нпр у Стоуру) па је ту већ било мање обраде - пре свега се овера слогова радила у трку, током уноса, само се радила дневна обрада, тј штампали се извештаји, јер је у ЕРЦу био брзи штампач, а онда би неко дошао по те извештаје.
У неким старијим варијантама, ЕРЦ не би ни имао свој рачунар, него би имао своје време на неком великом. Код себе би имали бушаче картица, које би носили у актен ташнама, па онда у кафани чекали да дођу на ред и врате се са извештајима.
Кад су дошли писији, Ерцови су углавном нестали, осим у већим фирмама, где би их концентрисали у рачуноводству и књиговодству. У ДБА смо предњачили са увођењем рачунара тамо где их никад није било - на теретном кантару, у магацину, на производној линији.