(према оном кратком дневнику за распуст)
Први јули. "Бицикл ми је оправљен и ја се сада возим мало више. Дани теку као и обично."
Е добро бар ми није досадно.
Пети. "Пре подне је падала киша. После подне сам се возио бициклом, оклизнуо се и пао. Због тога не смем да се возим недељу дана."
Ако то није оно кад ми је точак упао у стари траг, иза куће, до бунара, па ми врднуо, а ручка од звонцета ме одерала преко врата. Замало да буде нешто озбиљније. Неколико дана сам носио фластер величине шаке (моје). Ако је то било тада. Или је било оно кад сам, негде ближе парку (ал' тамо се не бих оклизнуо), звекнуо левим коленом о ивичњак, што ми још није јасно како сам успео, можда сам полетео па десним докачио само травњак, што није створило рану. Краста је била величине петобанка, и остао ми је ожиљак, нешто 5х25мм по сред колена. Имам га и данас, али је много мањи а преместио се испод колена - како сам растао, кожа се ширила изнад тог места.
Десети. "Наставник хармонике долази три пута недељно и ја сада мало чешће вежбам нове песме. Покушавам да савладам и неке песмице које ми наставник није задао. Читам, вежбам рачун, и очекујем да почнем да возим бицикл."
Шеснаести. "Читам као и увек, а затим се играм са друговима. Данас сам се посвађао са једним другом.
Наставник ми је донео једну свеску са песмама из рата, међу којима је и 'Интернационала'. Скоро сваки дан вежбам по пола сата да бих је савладао пре поласка на море."
Тај с којим сам се посвађао мора да је био Кале, с њим сам имао периоде. Умео је да уцењује кад му је одговарало, а после да се прави да ништа није било. Могло је бити и других с којима бих се поџавељао око нечег.
Двадесетдевети. "Тата и ја смо ишли код мог деде у село Бртог, које се налази у околини Београда. Остали смо само два дана. Ишао сам у поље, возио се запрежним колима и тако даље."
Гле мене, "запрежна кола", тачно онај израз из ОЗБСа, покрива и коњску и воловску вучу. Учили смо тако тај саобраћај, речима из закона. Мада нам није ишло у главу што рампу зову браником. Браник је оно на колима.
Предвече бисмо се скупљали и играли око нашег ћошета код бунара, или пак ишли до шећеране. Ту је било и нешто старијих момака, па се вежбало лепљење оцепљених биоскопских карата да изгледају као нове, од две би се направила једна. Мислим да сам једном ушао на ту фору, и није ми баш било свеједно, ал' ваљда сам изгледао као добро дете па вратар није баш ни гледао. Уосталом, њему ни из џепа ни у џеп.
Ти старији нису били баш много старији, можда две године, ал' су бар мислили да треба да изигравају не знам какве фрајере пред нама, трудећи се да изгледају грубо и оштро као онај Белмондо. Једна од фора је било да се види ко колику чвргу уме да лупи, и колико може да издржи. Неки од њих су баш развили технику, а и вежбали су штогод - рвање је било у моди, то су тренирали и Кале а после и старији Бакрачеви (рвачки клуб је био у просторијама где ћу, двадесет и кусур година касније, радити у Стоуровом ЕРЦу), имали су и снагу и јаке шаке. Био је међу њима и неки Радач, који се ту појавио два-три пута и после скроз нестао, који је и вежбао да говори опако, причао како се докачио са неким, тео да се бије, па му је рекао „ка' те пљунем има ома да захрђаш“, „зачепи фанфуљу* да не би добио аплауз преко виолине“. Тај је умео да одвали мацолу (како се звала она са шаком преко тинтаре, па се средњи прст другом руком напне и пусти; дуго нисам знао да је мацола у ствари онај чекић за точкове) да ти глава баш зазуји и да десетак секунди не видиш баш јасно. За специјалне случајеве, ко сме да проба, је имао и специјални прстен, од алуминијума. Пошто алуминијум нико не уме да споји - не леми се, не заварује се - а прстен је био ручни рад, напросто је са доње стране био преклопљен и зато двоструко дебљи. Нисам се усуђивао да пробам. Један јесте, и морали смо да га придржимо минут-два.
----
* један од сликовитијих израза за пичку, али овде значи уста
13-III-2021 - 6-II-2026