07-VII-2024.
Првог јој стигао сумпор и масна сода, па је направила раствор за патинирање бакра. Ради одмах и одлично и баш добро изгледа.
У уобичајеној размени порука међу расејанима, што бива свако лето кад пЛазић најави свој план боравка, испоставило се да будуће Ленино дете већ има заказану шетњу, кад једном буде за колица, са Стингетовим сином, који се родио пре пар недеља... Виђе момка... после чујем да му је госпођа Ленино годиште.
Трећег и петог смо били на башти, набрали купина, јабука, крушака, шта се већ нашло. Била добра киша недавно па нисмо морали да заливамо. Овако крупне купине још нисам видео, ово је неко чудо.
Четвртог сам сачекао да сунце зађе за комшијину кућу, па поткресао рузмарин од навоза до гараже. Био је већ заузео више од пола стазе, тешко се пролазило. Бројачи за sGradlj.com нису радили од првог, нешто се преграђивао сервер, наводно ће бити 20 пута бржи. Добро, то ће да ми поквари мало статистику... а онда су уместо Вебалајзера пустили АвСтатс, који даје много боље анализе из истих података. А таман сам мислио да тако нешто напишем сам, да напросто фтпујем те податке и чешљам их програмски, што би био врло заметан посао, анализа текста, фуј. Овако је боље. Првих пар дана је изгледало да је тог промета у ствари много мање, јер овај боље одваја стварне посете од разних пузигаћа, ботова и осталог зеља, но испало је да су ботови напросто детектовали преградњу сервера и навалили да прочешљају све што на тим серверима има, па је два-три дана изгледало да они чине 80% промета. После се то усталило на око 50%, а и тако у ствари није лоше. Чак нисам нешто много морао да прерађујем StatCounter.prg кад сам решио да водим нето посету и ботове обашка. Сад опет имам два графикона, као пре десет година кад сам имао блог, и као оних месец-два док сам водио засебну статистику за Бјо.
Петог отишли до Клицаида, комбијем, да донесем шворценигера јер треба да покосим и код старе куће. Пошто смо од климе у комбију давно одустали, а температуре су ту око 37, држали смо отворене прозоре. На око 2км ван града наиђе сунцокрет са обе стране пута, и неки пчелар ту паркирао кошнице. Зачујем неки ситан ударац, као оно кад камиону испред излети ситан шљунак из гуме, и она почне да јауче. Станем... улетела пчела и убола је. Дај брзо привиј неку травку... начупа нешто лишћа дивље конопље (добро, оне старе индустријске, самоникле, тзв. „безопасне“), натрља... Али јој је ипак штогод отекло, мало и болело, и сврбело још три дана.
Лена рекла да не журимо, па смо негде пред подне прво појели по кајгану (нек се троше јаја, наше коке бесомучно носе, већ ни у замрзивачу нема места, а на спрату нема климе да тамо правимо резанце) па онда негде око пола два кренули код ње. Рачунајући да горе нећемо пушити, издимили смо једну пре поласка, једну успут, и једну на клупи пред зградом. Овог пута сам применио главологију на паркирање - рачунао сам да се места у том њиховом кружном току попуњавају педагошки, од ближег ка даљем, дакле што ближе излазу, то већа вероватноћа да се нађе празно место, и погодио, паркиравши се комотно и без проблема. Дала ми је шифру за улазна врата па нисмо морали да је цимамо да нам отвара.
Мислили смо да ће Милан бити одсутан, кум крсти дете, ал' док смо ми дошли он се већ вратио. Па, како је било? „Ја то не бих радио“. Њему, иначе, није пошло за руком да се запосли код ње у фирми, јер је пао на неком тесту - где је за 30 минута требало нешто да реши, што је једном већ решавао, па је нашао то своје старо решење, довукао доста делова из њега, и притом изгубио једну витичасту заграду на почетку, па му је сугерисано да можда има заграду вишка на крају, што за тих 30 минута није успео да реши, ето, пао. Ал' нема везе, она му је већ нашла неколико других. Ма, ако хоће, могу да обоје не раде ништа две године и да не осете.
Имам наруџбину од Неше да шаљем још мачијих слика. Каже Го да је миловао Вафла на екрану кад сам прошли пут послао фотку. А и близнакиње исто траже још. И шта ћу, фоткам. А све мислим да сам мало претерао са количином мачјих фотки, кад оно гле, потражња.
Апи је. зачудо, био баш миран. Држали смо се упутства и нисмо звонили, него сам телефонирао кад смо били пред улазом. Јер, јако повилени кад неко звони, што је обично достава, и он лаје и постигне две победе - отерао је тог што је звонио, и још је добио нешто екстра од клопе, увек остане неки залогај за њега. Био је договор да клопамо у Валтеру, али је напољу било око 35 (мада, под липом је било баш пријатно, суво је и ћарлија). До тамо, истина, имамо да пређемо 300м, ал' то тамо је у ТЦ Ушће, где не волим да улазим. Био сам пар пута пре десетак година, и то је све сиво, стерилно, агент Смит се одавно размножио а даму у црвеном смо одавно видели (27-IV-2013.)... Није нам се нешто ишло у тај хук климе... зар не могу да купе неке веће а спорије вентилаторе, него мора та бука. У два потеза се сложимо да је боље да нам донесу. Лена је све наручила куцкајући у телефон, и онда пратила доставу, која је прво била паркирана на седамнаест минута, па 28, и на крају изашла на око 40, ал' није битно. Невероватно ми је било да сам препознао укус сарајевског ћевапа, тачно онај као код Ејуба Мркве 1969. или 1973. Рецепт ипак даје тачан резултат, само га се треба држати. Сомун, наравно, ни принети оном ондашњем, помфрит млитав, ал' добро је и овако.
Стомак јој је, наравно, поприличан и напет. Каже, чак је понегде и жуља, изнутра.
После нам је послала линк на неки једноипосатни интервју што су нека два момка урадила са њом, што је испало једно чудо од спонтаности. Они су имали скрипта колико стане на један екран, словима да могу да се читају са метар ипо, и то им је било довољно да разговор не меандрира, да се не погубе, да ништа није морало да се исече. Лена скроз опуштена, ма као са нама да прича, и ја као гледалац скроз себи битан што све разумем што су рекли, иако ево пет година већ не радим.
По презимену једног од њих двојице ми падне на ум... и мало му се загледам у црте лица... и биће да јесте. Питам Лену после да није тај родом из Зрењанина. Провери она, каже јесте, има два стрица. Аха, тај први је ишао у IV3, онај што је био пожарац у Стоуру. Мали овај свет. А за тог пожарца сам на прошлом френдз партију чуо да има опак рак негде на вилици, пола су му већ извадили, не звучи дуговечно.
Осмог је претходна тура кљука већ доспела за печење. Додао сам и отприлике трећину оне изветрене ћалетове ракије, и добили смо 7,7 литара иако смо имали само око 50кг воћа. Ал' свега - и смокава, и купина, и крушака и јабука. Ал' није ишло тако лако. Таман сам све спремио, кад неће ватра. Не иде плин. Шта је... погледам, зарђао почетак цеви на бренеру. Отворим, очистим дизну, ал' јок. Иза дизне... мрак, једва се види шта је, види се само рђа. А у 15:00, одем и купим нов. Наравно да дизна са старог не пасује, нема дизне, него има само рупица на том комаду, па јес лакше тако, само је рупица погрешног пречника. Сетим се шта је било претпрошле године са том дизном... и узмем бургију те проширим рупу на 2мм. Пали, иде. Завршио први казан за два сата, а и други отприлике исто брзо.
Опет се једно маче удавило у каци, и то оно Зеленино најлепше, што је имало онако пола тужан пола радознао поглед. Заиста мачке страдају од радозналости... (не, није он, видели смо га после, неки други је)
Кад сам после једне паузе кренуо да дежурам код казана, треба ускоро да се пресече, видим Санда оставила три звучне поруке, укупно око 20 секунди, на Телеграму. Препустим то њој, и то сечење изведем некако и сам - то што неко мора да придржи шољу док се измакне и испразни посуда, то могу и сам. Држим шољу на лули док измакнем посуду, подметнем чисту плочицу, на њу спустим шољу, испразним посуду у шерпу, вратим посуду да хвата патоку. За то време се она изразговарала са Сандом и Линдом - нешто им се скембечило на таблету, а Алиша није још дошла (иако је Нинина другарица, наплаћује 20$ на сат)... тако је баба забављала унуке три четврт сата, док се ова није појавила. Утом сам и ја био готов и присуствовао разговору последњих десетак минута. Како је Санда рекла „ево Алише, ћао баба“, тог тренутка нам је нестало струје...
Дошла је за пет минута, и јавили смо и Нини да је све у реду.
Нешто касније смо отишли комбијем до старе куће да тамо покосим. Из оног крша што је остао иза лопова је накупила три гајбе ствари - углавном грнчарију, старе Херендијеве порцеланске тањире, којих се сећам из детињства а онда су били склоњени да се сачувају (успело) и замењени јефтинијим, вероватно оним румунским из шверца. За Нину смо ископали неке тањире са насликаним рибама, то је њој успомена.
Иначе, на списку украдених ствари је и хармоника. Ћалету би било жао, ал' мени није... ако је за последњих педесетак година ниједном нисам узео у руке, сад тек не бих. Нестало је и све што је било од перја - јастуци, јоргани. Ту се већ круг сумњивих сужава на трговце перјем, то је јако специјализовано и уско тржиште и нико други ни не уме то да прода. Од пића на столу у трпезарији остале су само флаше са ракијом (виски из 1990. и коњак из 1977. су ћао) и Рубинов вињак. Из шпајза је нестао и балон са јабуком, и већина вина.
Десетог смо опет ишли на башту, и опет ју је звекнула пчела на истом месту, срећом овог пута без убода. Набрали смо доста воћа, бар осам кила купина, и канту шљива и јабука... А и комшија до нас се, изгледа, опоравио, не спомиње црнце који снимају и не витла штапом по башти и не гађа ништа камењем код Јулишке у авлији, него као пре нуди јабуке, сад већ падају и зреле, ако треба за ракију... Само дај, биће и за тебе.
Комби смо архивирали до септембра. Скинуо сам му клему да му радио, онај што чека сигнал од кључа, не би празнио акумулатор. Видимо се за технички.
Онда два дана нисам излазио из куће, него по цео дан пролазио кроз старе поруке олдвејва и допуњавао Бјо где шта дође, од 1999. до 2008. А почело је тако што сам гледао где сам то затурио логове са сезама од 24-III-1999.... које, на крају, нисам ни нашао. А чувао сам их баш за то. Него сам уместо тога нашао ово.
С тим што ми је прилично сметало како сам решио убацивање линкова у падежима. Испочетка сам то радио пешке, тако што бих ушао у псеудолинк (реч са подвлаком испред, у витичастим заградама) па пред крај додао двотачку и редни број падежа. Ал' временом сам то закомпликовао, почео да додајем и, нпр, :ппжм2 за генитив множине присвојног придева женског рода. Што је ишло добро ове две-три године откад то радим, ал' нисам баш имао чврста правила, па би се десило да за номинатив множине употребим једном :м1 а други пут :1м, апликација ми направи два слога... Па сам пре неке три недеље убацио другу решетку у catal6.prg (тј 7, пајтонска верзија) за претрагу, и лоше решио прелазак са њега на ову другу решетку. Да ми не би радило сувише споро, ставио сам да не освежава ту другу решетку сваки пут кад откуцам неко слово, него тек ако прође 0,4 секунде од последњег откуцаја... и ту сам се негде зајебао, ипак сам сувише брз и за то, тј никако да сачекам тих 0,4 па ми онда улети нешто без везе... Е, тринаестог сам и то решио, издвојио другу решетку у засебан дијалог, појави се после првог ако има падежа. Ако нема, а у енглеској верзији углавном нема, ради као пре. Брзо, стиже ме.
Четрнаестог смо отишли и до баште, набрали још канту-две воћа, презнојали се честито, прешли чак да пуш паузе проводимо у предњем делу куће, иза дебелих зидова и где не морамо да доносимо вентилатор, већ је тамо. Главнина је кренула да се догађа кад смо се вратили кући - Нина је слала неке фотке, извела је децу на суши. Виолета је једина имала неког успеха са штапићима, остали би требало још да вежбају. Раји се свидео укус али не и текстура, то све некако сувише клизаво. Девојке су се више одушевиле смрзнутим јогуртом после, кад су отишли код Жапца. И, гле, стигао је и нови ПС5... значи, легао први чек од плате, има се, може се. Претходно вече сам успео да снимим како се Санди клати зуб, кец горе лево, сад га већ нема.
Онда је рекла да потерам скајпа, имам рецензију ракије... кад оно Киш најзад окачио сватовске фотке - видим ту су Ник, Јан, Бриџеш, Суез и један кога не знам ама никако. Нешто им је било зимоћа, иако је био мај-јуни, Бриџеш навукао неки гуњ, а сви носе неке јакне... Ракија је била преточена у флашу од сока од јагода, ал' нико се није дао збунити.
Иначе, поправила је климу... оним мојим предлогом од пре два месеца, што је била сметнула с ума, па јој је трећи електричар предложио то исто и гле, ради. Имали су доста кише ових месеци, и сваки пут кад се киша задржи довољно дуго, клима избаци свој осигурач, и неће да ради док се не осуши довољно. Тај кабл иде кроз неке цеви и специјална колена на њима, па се спаја у некој кутији, па улази у кућу негде испод. Нема три метра до табле са осигурачима.
Па смо онда увече причали и са Гораном и Стенлијем. Видели и Аниту, упорно мрда онај зуб, кец горе десно, вуче га већ другу годину и никако да га извади. Био је проблем што је добила опомену за траву испред куће у Вирџинија Бичу, што би требало да је покосио неки Кени, Реинов другар из заштитне радионице, па се на крају испоставило да је ипак стигао да покоси, чак цео дан пре рока. Кључеви од куће се не дају наћи, Реин је направио читаву збрку мењајући браве, а једно време је и неки његов другар ту становао... Па је сад проблем како ту кућу продати тако на даљину, кад ни кључева нема. А по вирџинијским законима, поседовање обијачког алата је кривично дело, дакле треба неко са званичним овлашћењем, које треба да му да власник, дакле Го... на шта кажемо а што не оду тамо на недељу-две и виде како стоје ствари, и да среде да се прода. Лакше би било тако, а и деца би се опет видела. Кад се већ онолико играју заједно... И изгледа да су то прихватили као свој план.
Спомиње се: 24-III-1999., Почело је, 27-IV-2013., 07-X-2024., catal6.prg, IV3, sGradlj.com, StatCounter.prg, Анита Џенифер Бергер (Анита), Апи, Бјо, Бриџеш Дупта, вињак, Виолета, Горана Средљевић (Го), Јан Бренкелен, Јелена Средљевић (Лена), Јулишка, Киш де Кок, Клинцаид, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Милан Настић, Милован Аксентијевић (Стинге), Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), Николас О'Киф (Ник), олдвејв, пЛазић, расејани, Реиналдо Аквила (Реин), Рју (Раја), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), сезам, Стенли Бергер, стоур, Суез Лима, шворценигер, на енглеском
9-VII-2024 - 27-II-2026