14-X-2025.
Јуче сам имао подужу игранку са том Нешином машином. Дошло време да се пензионише гугољ, има преко петнаест година.
Једино што ми је ишло на руку је што се већ налазила где треба, тј било је „немој је доносити овамо, нек стоји где јесте“, дакле под столом у дечијој (ака плавој) соби. Запело је већ код каблова - испоставило се да сам исцрпео резерву каблова за струју, у фијоци нашао један а требају ми два. Хм... У ствари монитор има кабл али је то онај амерички шуко, са уземљењем на трећем пимпеку изнад ова два као европска. Негде се сећам да имамо адаптер... А, да, заузето, користи га гугољ. Нађем нормалан кабл горе у магацину (тј соби за вуницу :), остао уз љуштуру од Рајине машине, решим то... Ајд исповезујем све, и читач за езде картице, и тастатуру, и свог старог миша (који је умео да уради двоклик уместо клика, иначе је још добар), повежем и диск... Притиснем дугме да му пустим струју, крене да ради секунду две и стане. Па тако једно десет пута. Хм... Подсети ме она да је Го рекла да је тој плочи рикнула батерија и да изгуби струју чим мало дуже не ради, па док се не напуни. Аха, из једно десетог пута опет чујем да је вртилатор престао кад сам пустио дугме, ал' онда видим нека слова на монитору (неки добар Асусов, нисам ни знао да га имамо)... значи прорадила плоча, да видимо... јавља да нема диска. Аха, јавља да на нултом адаптеру нема диска, па онда да нема ни на првом... ово што има је убодено у други.
Диск који сам му убо је онај од 640Г што сам купио ваљда још у Америци, пре поласка кући. У ствари имам два таква, други је у уезбе адаптеру, ал' тај је почео да кења, а овај је био у ћалетовој машини, коју сам после урадио на Убунту и дао Боби (који ћути ко дупе, нисмо га видели већ годину ипо, само порукама честитамо једни другима рођендане, то му телефон памти), а пошто ни он ни Драган нуму у линукс, он ми то вратио. И гле, хоће да се дигне Убунту, ал' не успева, негде нешто треба да се среди на диску, што би тај и умео, ал' нема дозволу, то мора да се пусти ручно под кореном лозинком, а не може да се дође до ручног док не бутира, такле зајеби посао.
Онда видим да не види уезбе картицу као диск, ни после два-три мамуљања са биосом. Ал' оће са оптичког диска. Нађем стару езде картицу са које сам инсталисао Минт још на покојни цимет (мада, 21.3, оно је била нека верзија 19, дакле могуће је да сам освежавао... или сам то напржио за гугоља), ал' не могу да бутирам из ње, биос је не види. Ајде одем горе да на Нановоу напржим диск. И ту опет испаднем кречана, заборавим да слика од 3Г неће никако стати на цеде, потрошио сам три покушаја-попушаја док сам се тога сетио. И нађем упишљиве деведепве. напржим то, инсталишем одатле и гле све ради. За цирка једно поподне, упркос збрци са кабловима. Срећом, утепе кабл је остао развучен (јер за Нешу мора брза веза), па је све ажуришке исподовлачио брзином којерекокекс. Чак сам и Телеграм инсталисао, а за улагивање је нудио да се на телефону скенира кур код или да се послужим телефонским бројем. Наравно, то је сад већ непостојећи њен број, ал' није битно, и даље ради као ИД у Телеграму, па сам шифру за улаз добио на таблет, прекуцао одатле и... ето, све ради. Нема везе што је диск 16 година стар, пали, иде (в. Кућни). И да, линукс види уезбе картицу као диск.
И онда се јави Борче, каже да је Г.М. још увек ту и да иде у Клек, па ће он да покупи и Драгану... Ајде, рекао сам да долазим и ја једино ако ми неко понуди превоз, дакле ајде важи. После ми се нешто није ни ишло, па сам тако и рекао кад смо разматрали сутрашњи ручак (после сарме, слатки купус), дакле не одгађамо га него ћемо одмах, а ја ћу Борчету ујтро да јавим.
Ујутро је променила мишљење, каже иди кад си обећао, а купус ће ионако да скува, јешћу га тек у среду, ал' ионако је бољи други дан. Спакујем кило трешње, напуњене батерије у блицу и фоткалици, зелена фото торба, и дође Борче око подне, рибе већ у колима. Седнем назад поред Драгане, она у једном од својих бољих издања, још уме да се удеси, па сам га мало испровађао кроз улице, овај крај ником није јасан. Тек кад је спазио Спрингфилд, онда је знао где је, па се опет мало погубио кад смо продужили Шумадијском, па се опет сетио кад је видео уљару. И у Клеку је мало промашио скретање за ловачки дом, ал' нисмо забасали далеко.
Био је договор да ће се седети унутра а не под стрејом, али је време било предивно, па је друштво изнело столове ван стреје и седело се тако на сунцу. За сваки случај сам држао блиц укључен, и добро што сам, јер су, на нешто снимака где нисам, биле подубље сенке, оштрије светло.
Скупило се поприлично друштво, свака част. Од мојих из IV5пп Драгана, Бајло и Сташа; из IV3 Борче и Г.М., а од домаћина (IV4) скоро сви - Попај, Бајлов брат од стрица, Јозда, Чарга са госпођом, Ј.П., Влада, Гаша, ћутљиви Л.Ћ. (кога ама никад нисам запазио да прича с неким), музикант Ј.В. (бивши, каже, продао је све те справе за мучење, с чим сам се ја зајебавао 40 година, окрени неки канал и чућеш савршена извођења а не оно што смо ми радили), Жуца, Илдика, Ксенија, В.М., Милица, В.П. и Ј.Б. Поприличан скуп, од друштва које овде има имена фалиле су само још три рибе, и она што има осморо унучића.
Испало је да сам, до постављања софре, седео и причао са Милицом, углавном смо се присећали друштва из VIII2, и чијих се све ликова и имена сећамо, и како је њих више помрло него друштва из гимназије. А за неке сам баш покушао да се распитам, понешто је и знала, а распитивала се и она. За већину је било да их нисмо видели по 20 до 40 година, а за пар њих нисмо ни установили на кога је мислила.
Од ракије је било две флаше добре кајсије, срећом нико није донео лозу (што обично буде зајеб, та се прва отвори, а кад се отвори друга, већ сам сипао), и наша трешња. Трешње није отишло много, ал' ови што су били у мом крају стола су сви пробали и сви су је хвалили. И, сходно томе, много се причало о печењу ракије, ко шта како ради. Испао сам још и стручњак.
Кад је стигло печење (одлично, свака част мајстору, месо меко а кожурица тачно запечена, рскава али и даље имам довољно зуба за њу) навалили смо својски, Бајло је нашкљоцао доста. Онда се изнела и торта, са две свећице, 7 и 0, јер ово нам је као јубиларна журка, колективно ове године навршавамо седам банке.
Е ту је негде кренула њихова књига, где редовно лепе фотке са разних окупљања, и сви присутни се потпишу, и док је стигла до мене, нестане хемијска, омакла ми се књига у руци и ова испадне. Пет минута смо се сагињали испод стола, гледали где је могла да нестане, светла колико хоћеш, нема мрачних буџака, а и хемијска бела... и нађем је у унутрашњем џепу јакне. Како је у паду успела да потоне тачно у тај џеп, никако ми није било јасно. Што рече неко „ај пробај поново“, ма нема шансе. Е онда нисам знао где су ми наочари за читање. Знам да сам их ставио у џеп, истина прво у спољни џеп јакне ал' то ми се није свидело, мали је и лако ће испасти, па сам преместио у џеп од кошуље... А можда сам их и узео из џепа кад сам се јавио на телефон и махинално их ставио уз тастатуру, као што урадим десет пута дневно већ 25 година... Ал' не, каже Гаша да сам их имао на носу кад је он дошао. Претражили смо све, и путању од стреје до стола, за случај да су биле на столу док се носио па спале успут. А добро, јебеш једне наочари, имају бар шест година, и време им је да их заменим.
Чекале су ме на столу, уз тастатуру. Фотке сам урадио после вечере, и окачио их на дропбокс, све за један сат. Брзо је ишло јер је било мало различито осветљених сцена, ваљда укупно два типа (с блицем и без), и тек сам мало морао да коригујем, како се премештало сунце. Онда сам јој још мало дотерао понешто на машини (инсталисао двокомандира, затворио кутију, одгурао под сто), па смо прешли на... хм, опет кајсију. Нешто су нам мање ове чашице, треба да истерамо 20 из литре, ово ми већ личи на око 23. А на крају не будемо лењи, него она ископа левак а ја донесем балонче, па оточимо и преостало пола литре. Нема више кајсије из 2019. осим тог што је остало у флаши.
Ујутро је пробала нову машину. Јој, брзине - ем је интернет бржи, на жици је, ем је машина нешто млађа (у вр главе десет година) и има 12Г рама, ем је линукс па мање троши.
Мршава недеља... рођене само 24 бебе, обично буде 28-30. Али зато двоструко више венчаних парова него уобичајена два. Борче је својевремено, у једној од оних расправа о незрелости, потезао ово као аргумент или необјашњиву појаву, не сећам се више које. Ех, живе невенчани, или су деца споменик незнаном утеклом јунаку, а има их и који се не венчавају за свако дете поново.
Четвртак, 16. Спавање ми, после забаве, опет отишло у ефе - мислим да сам спавао само четири сата, а остало ни тамо ни овамо, устао око шест, мачкодрем успео тек после вечере. И вечера, у ствари, успела половично, некаква алпска [девојачко тиролска, прекрштено 1976.] из Мерета (беше онај Штрбац?) је досад била океј, сад има много више сланине и то крупне и погрешног типа, мачке ће се радовати... кад то дође на ред. Два дана је било да смо их једва виђали, јер је комшија клао пилиће, он то ради три-четири пута годишње по педесетак комада, буде изнутрица и отпадака за њих. А онда их чека маторо месо које је ископала из кенозоика у замрзивачу, нешто преко пет година старо, што онако укрчка да се упихтија па разлије у литарске кантице од грчког јогурта.
Нешина машина нешто глави, биће да су вртилатори запушени, треба да се чисти (ЕКВ). И Змајчек је имао чудан тренутак, кад је изгубио везу са рутером. Биће да нешто штуца струја, и претходно вече је било да сам морао да га гасим да бих ресетовао упс, има струје а пишти и жмига.
Копкало ме па сам решио да проверим... узео ракијску чашицу, метнуо посуду на кантар, сипао десет чашица воде, 402 грама. Ха! Сад мењам мишљење о томе колико ми то у ствари попијемо.
Те смо у петак били мало комотнији. Оде кајсија, оно последње пола литре, из 2019. Досули дуњу, и од тога попили само по 0,4, таман толико је фалило да лепо заспимо.
Субота, 18. Увече ређам пасијанс (онај Паук, ту смо око 45%, данас је чак било заокружење на 46, накратко) кад ме тргне телефон, ту уз лакат. Држимо га гласно, ако смо подаље или ако она није ту а ја џоњам, баш ме изненадио. Е, тетка Јања. Каже баш се обрадовала што сам оно сазидао, видела из аутобуса. Где бре? Па... и онда нешто, хм, наравно да немам појма где, не знам како се шта зове у Бртогу. Још видела плав ауто, мислила да сам дошао да обиђем, ал' ето из аутобуса... Ма, то је неко видео да је као ничије, па ризиковао. Ако ми буде досадно, могао бих мало на суд па да га истресем из гаћа... Каже оперисала срце, нашли јој такву дијагнозу да је морала хитно на операцију, заказали јој преко реда, а доктори се само чуде како неко са таквом дијагнозом (један залистак скроз отказао) може да буде тако живахан и окретан. Ето и то је прошло, сад јој није ништа. Питам за оно друго двоје, јесу живи, каже јок, Луне бацио кашику пре две године, теча Кића марта ове. Нисам се сетио да је питам за друго презиме...
После препричавам, каже моја драга да то мора да је теча Кића продао као да је његово, јесте се био запиздио да то уради још док је ћале био на самрти, јајара био јајара умро. Ћалету био добар што је био столар и мајстор, па му јесте испозавршавао којешта по кући, ено и врата од гараже је направио, ал је то више него надокнадио колико је попио боравећи у гостима последњих година. Но, свеједно, не знам да ли нам је уопште стало да истерујемо власништво над свим тим тамо. То што имам црно на бело из катастра још увек не значи да бих могао било шта са тим да урадим, Бртог је то, ни ћале није успео ништа да прода, све му је родбина минирала. Можда ако би Лена једног дана нашла неког крвожедног адвоката да им се најебе миле мајке и истера све то на чистину, но у овој држави не бих ни на то рачунао. Лакше је да заборавим на све то, а и није да ми нешто треба. А онда, можда је продао само свој део, могао је то ладно да подели на два плаца. У том случају је само дигао вредност нашем делу.
Нешина машина глави, сад баш сваки пут. Није била прљава уопште, то мора да је Стенли очистио прошли пут. Ко зна, можда тај диск ни не ваља, чим ми се вратио. Можда да бутирам опет са деведеа и пустим неки озбиљнији тест на том диску. [урадио сам то неколико дана касније, и сад је још горе, не стигне ни у то да бутира, видео брљави у скоро свим начинима]
Она салама се распукла целом дужином, пукло црево, оно пластично. Ту негде сам заменио и црево на тушу, оно из Лидла је било сувише круто, окренеш га како ти одговара, он се врати. Нема ни ону завојницу, тј као има ал' је само наштампана (!) на цреву, оно преко курца урађен лажњак. Ал' млазницу смо задржали, то је добро. Јој разл'ке, ово је прави туш, ради шта му кажеш.
Звао З.Х., каже обавештен је, има вибер и убачен је у групу. Код И.З. опет лоше среће, имам само њен фиксни а на њему секретарица на премотавање, оставио поруку. Мораћу да зовем да одужим реда, ко зна да ли те поруке уопште неко слуша, и да ли ће бар да ми пошаље имејл - то диктирање адресе у поруку је непоуздан посао.
Приспавало ми се јако већ око 22, ах, такав дан. А спавао сам поподне баш добро. Устао у пола три, како сам и очекивао. Сад да прегурам дан са само сат-два дремке, па да накривим капу, прегрмео викенд.
Поподне се јавила Нина, ту јој је још увек гост из Шкотске, каже пробао је нашу крушку, одлична је, могли бисмо да организујемо дотур у његов крај... Деца се спремају за ноћ вештица, Линда и Санда су намерачиле да се обуку као поседнуте лутке, већ су им стигли костими - срећом, неке хаљинице које им баш добро стоје и моћи ће да их носе и после, и мери џејн ципелице, исто тако. Кад крену да коринђају, план је да десетак секунди изводе нешто слатко и умиљато, а онда да распале нешто сабласно, што је и иначе идеја код сабласних лутака у страви и ужасу. Добро им стоји.
После смо опет попричали са Гораном и Стенлијем, каже успео је да за 24 часа прода три аута, један за 500$, други за „платићеш кад будеш имала“, трећи за 11000$ (преко неког дилера). Ал' добро, смањује инвентар. Неша и Анита се мање џапају, он је постао штогод толерантнији, а и она га сад ређе вата у машину, откако је приметила да то више не пали. После смо прешли на дуњу, и баш били весели, успео сам неколико пута да је добро насмејем. Из папуча сам био прешао у кломпе, и над десни табан ставио папирни убрус натопљен метанолом. Алкохол размекша кожу па се она још мало обликује према нози. Сутрадан је било осетно боље.
Успут смо покушавали, већ према мојој белешци од претходног седења (има их, у ствари, две, једну сам једва рашчитао, рукопис ми не личи на мој јер сам се трудио да пишем читко у полумраку), о томе кад је Лена вадила трећи крајник. Кад је ко с ким био у болници, кога смо срели, која је година била. Једна ствар око које смо се сложили је да је она дежурала уз њу до нека доба, а онда отишла кући да одспава. Кад је била устала, ја сам већ био отишао да је обиђем, и добио и отпусну листу и довезао је кући. Слажемо се јер нема моје верзије, тога се уопште не сећам. Тј сад се као сећам, ал' да није то испричала, не бих. Није проблем софтвер, није проблем писање, проблем је грађа. Зајебан посао, тај Бјо.
Понедељак. Прво јаје од младих кока, биће нешто и од њих. Стигла уплата од тетка Јање, па сам сео на бицикл и отишао да то подигнем, 4660, није нека лова ал' ето „то је твоје и треба да добијеш“. Уплатио и допуну за телефон, пошто су ми пре неки дан врло курвањски избили из њега 250 динара - понудили су ми неки план, 2Г и 30 минута, а видим да ми данас истиче и редовни план. Хм, а шта би са аутоматиком, која ми ради већ ваљда трећу годину, није ваљда да су напросто променили план и заборавили све? Ајде узмем то, да видим шта ће бити, кад ни петнаест минута касније оно само уради аутоматику... значи ово сам пукао тек тако, зато што ћуте као дупета и треба да нагађаш шта мисле и шта која порука у ствари значи. Тренинг... Но, од оних 750 динара ми је тако остало око 200, па ајде доплати и памти им ово. Купио преко у киоску и шест Бикових упаљача, најбољи су, иако (или управо зато што) већ 60 година не мењају модел и не покушавају да га поправе. Покушао опет да зовем И.З. и опет добио моталицу, нисам оставио другу поруку - ако није реаговала на ону прву, што би на другу.
Мачкодрем ми нешто није ишао, пробао двапут после ручка, и оно опустим се скроз и долазе ми као неки снови, а с друге стране све чујем, препознајем шта је мрз пустио... Трећа срећа, пробам негде око пет и исто се опуштам ал' оно као опет не иде, но у неком тренутку чујем да она прави цигарете да понесемо, и ту заспим. Пробудила ме у 18:00, да кренемо. Испало је да сам спавао мање од пола сата, прави паор неп. Успут свратимо до Роде - она да посети серекеш, ја да обновим залиху ернафила из апотеке, и неких 200м касније, код оне нове гвожђаре, видимо да нека госпоја гура празна колица. Шта који красни колица испред гвожђаре... испратимо погледом куд она то гура, кад оно имамо нови Светофор - то је већ трећи, иза Роде даље низ улицу, гледа у бивши Багер, тачније у дућан Ђуђиног зета. Скоро да га нисмо приметили. Ушли мало да завиримо... е, то има дугачко предворје где су касе и колица, а сам дућан је назад, попреко иза гвожђаре. Добро, оверићемо, ал' то је за да се обиђе бициклом, врло су танки са местима за паркирање. Аутоперионица код рампе након дваес година најзад добија неку новост, на самом крају до пруге сад има и оно са четкама, које има и своју кућицу са уређајима, шареним ледовкама и чиме већ. То ако се једном решим да оперем кров на комбију, кад сам ишао горе видео сам да прошли пут нисам баш добацио цревом.
Кад смо стигли код Драгане, Борче је већ био ту. По први пут нисам донео никакву ракију, но ћемо да пробамо оно што јој је зет донео из Македоније. Па... леп мирис, добро дрво, и најзабавнији део је био кад је Борче по трећи пут читао етикету, час на македонском час на српском. Иначе, ништа нарочито, и слабо смо и репетирали. Од то пола литре је остало с два прста.
Каже Борче да је већ оверио тај Светофор, и да је баш гужва, паркирао је чак на ћошку испред салона намештаја. Биће ту још хаоса, то парче улице управо постаје опасно.
За четвртак су била два плана - да терам комби као лане, или да палимо два аута за нас шесторо (Момир неће доћи, у Шпанији је, умрла му мати најзад, угазила доста у деведесете, и госпоја каже „е сад може, идемо“). Код куће смо већ расправљали, каже није фазон да ја увек частим превоз, нек се мало испруже, да ми као надокнаде гориво. То сам пресекао тако да смо се ту на лицу места, за столом, договорили да ја терам комби, чорба моја, ал' да друштво плати шта поједем и попијем - тј киселу, јер пити нећу, возим. Прихваћено, тј завршили бисмо тај службени део за два минута да он није инсистирао да са телефона чита шта ће да буде за вечеру. Има две варијанте, роштиљ или риба. Наравно, риба, роштиљ је мање више увек исти, а и рибе сам се најео код куће, ал' увек пангазијус и ослићи, па ајде мало нешто друго.
Све у свему обичан френдз парти, није било ништа посебно, нит је био неки испад нит нека посебна фора за памћење. Прасеће печење што је узела од неког са пијаце било одлично, што јес јес.
Пошто још нисам скроз начисто са кломпама, овај пар јесте нешто крући од претходног, истог таквог, решим да идем у ципелама. Било ми је необично баш, ово је био ваљда тек четврти дан ове године да имам чарапе на ногама, и док смо кренули кући (овог пута са два таксија, звао свако себи, он сад има можда 200м мање него ми) већ сам осетио да ме боли све од пола табана до врха чарапе. Кад сам се кући изуо, видело се да ме то баш притискало. Требало је да то изујем чим смо стигли.
Спомиње се: 29-IX-1996., 19-XII-2025., IV3, IV4, IV5пп, VIII2, Анита Џенифер Бергер (Анита), Багер, Бјо, Бртог, Влада Марканић, Гаврило Ташков (Гаша), Горана Средљевић (Го), гугољ, Добривој Гунароши (Боба), Драгана Витас, Драган Умљанић, Ђурђа Мићуловић (Ђуђа), Живана Арматовић (Жуца), Змајчек, Илдика , Јелена Средљевић (Лена), Јован Зданић (Јозда), Ксенија , Кућни речник, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), лоза, Малиша Борковски (Борче), Миланко Ведрин (Чарга), Милица Зубатовић, Момир Хаџипопов, мрз плаџер, Наново, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бајло (Бајло), Ненад Бергер (Неша), Рју (Раја), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), серекеш, Спрингфилд, Станоје Сердаревић (Сташа), Стенли Бергер, тетка Јања, теча Кића, френдз парти, цимет, чорба, на енглеском
15-X-2025 - 7-IV-2026