19-XII-2025.
За ручак јучетина, живинска чорба од прекјуче и поховано од јуче, таман доста. Требало је пре ручка, ал' сам се зацрко до 11 па смо после, да се иде до Роде и Малог дућана. У Роди купили воде за кафу и кување, на каси се мимоишли са Ечијем, исти је као пре једанаест година („...ја мислио то нечији родитељ“), каже „да се похвалим, имамо још једно унуче... наравно, не надамо се да ћемо вас икад стићи“. После, коментар, „како успева да му је брада увек недељна“, „е па не брије него шиша на 3мм и то му је“. Мали дућан, што је некад била самоуслуга под тим називом, је кванташка пиљарница, време је да узмемо зимску залиху мандарина, јабука, зелени, лука и шта већ наватамо, ал' сад раде од 7 до 13, ај сутра ћемо.
Мргуд се стварно сели, потврдио комшија, а и видели смо како је ушао камион у авлију кад смо полазили, био ту и његов ауто. Кад смо се вратили, никог нема, ал' касније ево опет његовог аута. Леп дан, све се види, ал' кратак, већ око 16 је мрак.
Урадио фотке, није било нешто много, чак и оне четири из телефона, које су испале очајно, ал' ајде докуменат. Нешто ми се ни не фотка, слабо где идемо, а и то што идемо, увек идемо на иста места, све сам то већ сфоткао, једино да побележим шта се мењало од прошлог пута.
Лена и Милан решили да мењају кола, њихов и30 има већ седам година и није довољно велик за двоје деце (аха, значи планирају, ово је већ друга јавна потврда)... све нека немачка кола и један Волво... отприлике наследник оног што је Нина терала до пре неку недељу, исто седам седишта, дволитраш дизел, ал' сад хибридан и приде има гомилу електронике, чак некакву симулацију погледа одозго, кад маневришеш видиш околину. Цијена ситница (в. Алан Форд), 60000€, три године стар, прешао четрдесетак хиљада.
На Бурундију сам укратко узео да саберем недељу савршене олује:
- ЕУ га опет нешто одјебала, Црна Гора и Албанија су им сад ближе него Србија, па је решио да не иде на самит ЕУ-ЗБ
- Подигнут оптужни предлог (не још и оптужница) против Селаковића, Кушнер дигао руке од ћорава посла
- сМрдићев предлог закона о реформи судства, којим би се ТОК уштројио, није имао већину да буде стављен на дневни ред, први пут у светској историји српске повијести
- Путин га подјебава и прави се луд
- САД ставиле Линглонг на санкције због робовског рада
- Трамп изричито спомиње Србију у закону којим се дефинише политика према ЗБ, у року од 90 дана следе личне санкције
- почистио је врхушку мурије, заменио је лојалистима, и опет није задовољан
- и Хрватска купује 'рафал' авионе, са кожним седиштима, ха!
- иако је јавно рекао да се нада да ће Ћациленд бити уклоњен, ничу нови шатори, њега нико не слуша, цк зарез цк
- одржан не:Битеф њему испред носа
- пало још пар таваница, ал' добро, то одавно није вест
- КК Партизан
- свима је јасно да не сме да дозволи дочек на Тргу јер није безбедно од пумпања
Био је само овај додатак
Био је и дан када се љутио на тузиластво сто су подигли оптузницу против Селаковица, а неце да дизу оптузнице које им он даје, а њега је изабрало два милиона градјана а ко је гласао за тузиоце, пита се Он.
А то оно што се завршило са „све ћу да их аболујем, ево ја сам крив, судите мени, да вас видим“.
Запатили смо једног миша, ал' засад није направио неку већу штету, чекамо да се ухвати у мишоловку. Засад је страдала кеса кукурузног гриза и једно танко парче хлеба, већ сувог, то је одвукао под фрижидер па га полако грицка. Она га понекад спази, поприча са њим. Већ се и ја распитујем, „како твој другар, јел' појео леба, треба ли још?“.
У суботу смо били нешто никакви, ја штогод прослинавио, ништа страшно али зато она кашље баш онако продуктивно. Још како смо у петак касно кренули па остали до око 4, није се испавала, ваља нахранити зверињак (мачке, коке, рибица) па је устала већ око 8. Онда је преко дана двапут покушавала да одспава па није ишло (мени јесте, ал' нисам нешто дуго), па кад смо увече кренули у забаву, заспала је одмах после а мени није ишло - затворио ми се нос, она проклетиња што се отвори чим устанеш а затвори чим легнеш - устао сам, обукао се и седео до три. Онда ме то пробудило исто као јуче њу, око 8, па сам успео да одспавам сат ипо пре поласка. Време усрано никакво, тмурно, измаглица али није проблем. Словачки председник у гостима, на оном парчету аутопута мурије ко гована, па и после по Новом Београду, можда се и састају у СИВу. Свеједно, лако смо се паркирали, и није ми овог пута био проблем да носим 90 јаја у цегеру и фоткалицу о рамену. Она је носила паприкаш и салату од купуса. Лена је држала откључано кад смо стигли, да Апи не би толико лајао на степеништу. Лајао је нешто, ал' стварно мање. Док смо распаковали шта смо донели, каже Лена „е и ми смо нешто спремили“ и покаже тест на трудноћу, две црте, прогноза за август. Ааа то се одмах честита...
Видик је једнако усран као и поглед на било коју другу страну, децембар као недовршено новембарско срање, и то само дан после краткодневнице. Бар је ова зградурина заклонила бивши Интерконтинентал (сад се зове нешто на енглеском скроз, нека кровна плажа, шта ли), део логотипа Фритезе и Жексов дворац на брду преко.
Паприкаш је добро примљен (Милан по обичају не руча са нама, њему је време за тренинг), и Тања је лепо јела. Било је све по реду, осим што нисмо излазили у шетњу, најкраћи је дан и време је усрано. Кад се он вратио мало смо попричали о набавци кола. Њихов стари и30 је добио Стојан, јер је његов стари це 5 био већ у распадању, није га баш одржавао, а њему више и треба. Њима кола скоро да и не требају, не иду на посао, ал' кад треба јако треба, обично оду двапут на море, два-три пута до нас. Е сад да ли би тај Волво седмосед (као што је Нина имала донедавно, само новији, хибридан и боље опремљен) можда мало превелик, можда би се лакше снашли са два мања возила... хм, сто варијанти. И ја сам урадио домаћи, претражио сам тај модел на мрежи, а пошто ми је Јандекс главни претраживач, добио сам гомилу чланака на руском. И главни међу њима је почињао причом о два другара бизнисмена, којима је добро ишло, само су једном проваљивали што у фирму што у кола сваких месец два, а овом другом никад. Јер је тај први терао бесног бенџу, а други стару Волгу (истина, са Волвовим мотором унутра). Е каже овај Волво је тај скроман и ненаметљив ауто, то се узима зарад себе а не зарад других, није ауто за курчење. Лени је необично што је тако висок... Е, на то се најлакше навикнеш - сети се Матрикса, а ево и комби и Јода, нема да извлачиш дупе из рупе кад излазиш, него спустиш ногу напоље па сиђеш.
Тања све више комуницира. Нова реч је „нећу“, а бисер од неспоразума је био кад је Лена рекла Апију да легне, а легла она. Други пут је то урадила јер је било смешно први пут. Стигао сам и да одспавам неких двадесетак минута, дубоко и једва свестан да њих три чаврљају. Кренули смо назад штогод рано, још је био дан, нешто око 15:45, и стигли уредно да пазаримо у Мерету - углавном боље кобаје, јер оно што се тамо продаје као подригуша и алпска, то је живо срање, фирму Штрбац смо дефинитивно прецртали са списка, а и Недељковић, колико год да је раније био добар, овде изгледа продаје сумњивији део асортимана.
Чули се увече са Стенлијем и Гораном, видели и Аниту, и Неша је имао своја три минута, и испалио пар ћалетовских фора (штета што нисам разумео шта је рекао), све океј. Нешто нам се пило, па смо још током разговора отворили по пиво (и Стенли је, каже нашао неко занатско, баш добро)... Каже мурија откупљује оружје од грађана, а шмекери им уваљују три де штампане лажњаке за добре паре... Ал' бољи је онај хрватски министар што је узео неком предузетнику 350000€ да му среди папире за нешто, па није урадио ништа, а онда и заглавио робију. Ех, Пленки би могао два кабинета да састави од својих бивших министара на робији, видели смо код Шпрајца.
А онда смо се око пола један испоздрављали и кренули да славимо благе вести онако за себе. До четири ујутро, толико је било у флаши. И ништа мамурлук, тј мени ништа а њој нешто мало, мора да је због пива. Приде, нос ме сасвим добро послужио. Био сам намерио да кажем Борчету да ми паркира корпу за отпатке, напаковао сам се папирним марамицама, и ништа ми од тога није требало. Ујутро, међутим, испочетка, мада нешто мање него пре.
Понедељак, рачунамо да вечерас неће бити ништа, чим Борче није звао јуче. Ја сам се пробудио у пола осам, зачепљеног носа - наравно, очепи се чим устанеш, и опет зачепи чим легнеш. Пустио ме да одремам тек око 10:30, одвалио два сата до ручка (коцкарска супа и бурито, као прекјуче), а онда је он звао, каже тек данас унук стиже да сврати до њега, још ни кућу није видео, а сутра већ иде са друштвом у Нови Сад, па ће тамо остати и за дочек, дакле френдз парти је сутра. Доћи ће он по нас, ионако долази по Драгану, три-четр километра више му не значи много.
Нос ме јебавао цело поподне, само сам трошио папирне убрусе, капље. Легао тек око два, а и онда нисам баш успео одмах да заспим, нос наставио да ме тролује. Чим легнем, зачепи се, придигнем главу, полако се отвори, спустим главу, опет. Успело из можда трећег пута, и пустио ме скоро до осам, а онда нема друге, устај. Око пола десет зове Драгана... Хм, ко ли је умро кад тако зове, јер шта би друго било што не може да дочека до увече. Е, Ј.Б. из IV4. Па видели смо се 14-X-2025., био исти као увек. Е, галопирајућа леукемија, боловао цео месец. Е јеботе... ај причаћемо вечерас.
Пошто је тако френдз парти одгођен за данас, рекли смо Лени па нас је звала већ око 18. Каже капарисали су Волва. Са посебним критичарским освртом је препричала плес који је дилер одиграо, и бајаги водио неке друге муштерије да обиђу круг баш тим колима (Милан: „што сад неко други вози наша кола!“), и „сутра да га продате добили бисте не 59, него 62, 63 хиљаде за њега“ - „па што онда још није продат“ - „ех, спремају се људи за дочек, није тренутак“. Могли су да добију и лизинг, ал' камата је 8% плус мора и каско осигурање, коштало би их бар 70000€ за пет година, зајеби посо, снашли су се, имају одакле. Требаће му зимске гуме, а коштају поприлично, пречник је 20 цоли, ширина 10. А и доста је паметан а изгледа да не претерује са тим, само помаже - и око паркирања, сам окреће волан кад га пустиш, али гас и кочница су твоји, само ти каже још још доста. Добро, видећемо. Као хибрид, не претерује, мало је хибрид а више дизел, ал' је таман довољно хибрид да је регистрација као за категорију ниже.
Борче је штогод каснио, ал' не превише, ма знам какав је са планирањем пута, стигне свеједно. Пила се, наравно, крушка овогодишња, истина онај дедекупаж од 23/25. ал' свеједно, све је то исто. Понео сам за фоткање напросто зато да видим како ми ради блиц, пошто нешто није хтео да мери кроз свој сензор, нешто је ту Тања прекјуче раздесила док је пробавала дугмиће, кад му вртим модове само прескочи тај. Прешао сам на ручно, а и то сам, онако без наочара, подешавао одокативно, сликајући запечену коленицу на столу десетак пута. А запекао ју је фест, горњи крајеви су били доста тамнији. Није баш трефио нијансу као са оним паприкама пре пар година, ал' шта фали, тај сам, увек загорен.
Један део разговора је био посвећен месним легендама - Блек Сабат, Канзас, Ана Вукотић. Укључио сам телефон да снима звук, јер је Драгана изволела да опет преприча како је Ана дошла право са купања, да ли са Пескаре или је било неко купалиште иза скробаре, онако у купаћем костиму, само пешкир преко једног рамена, до свог директора на посао да пита за нешто - сад да ли годишњи, како стоји за стан, шта већ - а овај то после препричавао сваком ког је занимало. А виђала ју је често, становала је у Леснини, негде на другом крају зграде. Борче је, пак, имао више детаља о Канзасу, јер ако је тај једно време и живео у мојој улици, више се мувао по неким местима њему ближим. Каже да је виђао клинце са његовим ликом наштампаним на мајици. Умро је од глади, нашли су га у неком вагону на ранжирној станици. Ако будем залудан једном ове зиме, има да прекуцам овде тај разговор.
Жали се Драгана, почело је то већ пре неколико месеци ал' сад је додала појединости... Неки њен другар, два спрата изнад, наследио стан па мислио да га среди и прода. Међутим, наговори га она да је штета да га продаје, а и шта ће му сва та лова и главобоља одједном, боље да изда па да му капље редовна кинта. И крене он то да издаје, али на сат. Неколико девојака, од којих бар две Кинескиње, само доводе муштерије, или се напросто смењују а муштерије се најављују телефоном, преко Вајбера или како већ. Е сад треба неко да им откључа, а интерфон је замењен пре неку годину, па сад нема по дугме за сваки стан, него се куца шифра. А шифра је отприлике број стана... осим што није. Јер постоји 1 и 1а, што онда квари свима изнад - за тај 1а шифра је 2, за стан број 2 је 3 и тако редом. Овај стан што се издаје је бр. 8, а она има другарицу у броју 7... који има шифру 8, ал' овима муштерије не знају за ту зврчку, а не знају ни девојке да им кажу да звоне на 9, тако да тој њеној другарици звони интерфон у разна недоба, и у два-три сата ујутро. А каже виђа она те девојке, и Кинескиње, згодне су, није да нису, а и обучене професионално - допичњак, мајица кратка до 2 цм испод сисе, високе штикле... Ма, занимљив живот на улазу.
Овог пута се нису договарали за путовање него за концерт градске филхармоније. Оно, ишли смо и прошле године сви заједно, двапут, али новогодишњи концерт је са певањем, то ми се није свидело ни прошли пут, оперско певање презире језик којим пева, не воле у него испадне или о или ü, џ нико не пева... Нисмо морали да се вадимо него ето баш тог дана нам долазе Лена и Милан. Нема везе што се они покупе пре мрака, стигли бисмо ладно, бар нисам морао да износим мишљење, добар изговор пара вреди (зато се логопеди разбијају од пара).
Разлаз је био око једног, у пола два смо већ издимили једну код куће и полегали. Нос ме поштедео, осим нека три минута паузе око 6:15, спавао сам девет сати. Ујутро (24.) је Драгана звала око пола десет, мој телефон је опет био безвезан (ал' овог пута Глобалтел није давао сигнал до бар пола сата касније), долазе по мене у 11:40, идемо на сахрану. Таман сам стигао да попијем пола кафе и поједем остатак куље од прексиноћ. Борче је каснио још боље него јуче, на састанак где је Емиксемова пумпа смо закаснили десетак минута. Успут смо покупили Владу Марканића, ваљда је нешто окаснио - свима је једнако успут као и нама, могао га је покупити било ко. Драгана рече како је цело преподне ишла да 'легализује' (тј већ су биле легалне, него да спроведе катастарски) оне две гараже што је наследила, док још има познатих па да има ком да се окачи да јој то брже среди. Ал' оћеш, упркос тој олакшици и скраћеном поступку, прешла је пешке бар два километра по граду - ај на спрат по копију овог, ајд на други по онај папир, ајд иди уплати ал ова ближа мењачница не прима уплате, него она даља... Каже само што није провриштала кад је стигла кући и села, а онда нога кренула да је боли.
Сетим се да питам за ону директорку задруге из једног села ту у крају (в. 17-V-1996.), исто је презиме, каже то му је рођена сестра, умрла је има већ дваес година. А и Милица му је била сестра од тетке, Ј.Б. је током целе гимназије углавном становао код ње, ређе је путовао.
Први говор, пред капелом, је држао бивши директор гимназије, из истог је села, онај што је пролетос морао да да оставку јер је недовољно гањао оне две професорке што су учествовале у протестима, није хтео да их још и најури.
Време је било усрано, некаква кишица тек тек да се каже али досадна и смета. Приде, температура ситна једноцифрена и лагани поветарац, таман да ти отпадну прсти кад запалиш, а запалићеш, шта да радиш док чекаш. Био сам понео фоткалицу, јер како сам рекао Милици, „Он је прошле године рекао да му на камен метну фотку што сам ја сликао, па сам осећао да треба да понесем, мада не волим да сликам сахране, скоро никад то не радим, ал ево ви кажите јел да фоткам или не“. И рече да не, и нисам.
Овај ред је, у енглеску верзију, укуцала Тања првог јануара.
>yyyyyyyyyyyyyyyyyyyyyysss
Иначе, били су скоро сви - и Јозда, и Чарга са госпојом, и Ксенија, и Жуца, и Миља, и Паса, и Бајло и брат му од стрица и још бар четворо чија имена овде не наводим. Смрзли смо се ко дупета. Били смо позвани на даћу, ал' то се увек тако позива, но знамо реда - на даћу иду родбина и прве комшије, ми смо девете тете дете, уосталом нас троје нисмо из IV4. Влада јесте, ал' и он нам се придружио за повратак. Стигао сам кући око 14:30, како смо и предсказали. Урадио сам фотке за последњих десет дана, написао ово, сад је 17:45 и још су ми хладни прсти.
Четвртак, најзад отишли до малог дућана да узмемо воћа за ову зиму - 6кг мандарина, гајба јабука, џакче кромпира, већа кеса зелени, веза целера, нешто шаргарепе, све то за 4600 и цигло 20 минута, брзо и једноставно.
Џими и Зелена 3.2 су опет нестале. И наш другар миш се најзад ухватио у мишоловку и добио фрај избацивање, код Лексе Пајковог у предњу авлију, да добије нешто форе да га мачке не примете... па како се снађе. Био је гошћен и чашћен, а сад мало у живот.
Два дана касније се испоставило да је Џими ипак бацила девету кашичицу, нашла ју је већ одавно укрућену у подруму. Зелена 3.2 је такође опет нестала, те смо опет остали на 4 мачке (Рундек, Вафл, Суши, Зелена 3.1), 11 кокошака (5 старих, 6 овогодишњих), петла, једну рибицу у акваријуму и једног миша, другара оног пређашњег. И овај је добио парченце сувог хлеба да грицка иза фрижидера, боље и то него каблове, а кад понестане, има нешто у мишоловци.
Видели смо и видео како се и Тањи свиђа нови ауто. У суботу смо причали са Нином, видели близнакиње и Рају, сви здрави и весели. Она је скоро дигла руке од налажења дечка, последњи се довезао чак из Виљемзберга да попије кафу с њом, и... није имао текста ни да честито попуне тај један сат. Ту је кренула расправа, тј не баш расправа, нико није био противан, да је та равноправност отишла на погрешну страну, куд је уосталом и гурнута, у освету банкротом. Већ сад знамо доста случајева где су госпоје тек тако решавале да се разводе а бивши мужеви одлазили малтене у хајдуке, тј радили испод жита, одустали и од набијања пензијског стажа, јер не мош насрати пара колико суд може да ти натовари да плаћаш. Сутрадан стигне још једна потврда те тезе - Стенлијевог другара Анатолија исто чека развод јер вели госпођа „он ради седам дана у недељи и никад ништа не уради за мене“. Он јој за божић купи неки скупоцен сат, онај паметни што се качи на телефон и ваљда и кафу кува, за 1200$, она га сутрадан продаје на Фејсу за 20$, јер „требају јој паре“. По прелиминарној пресуди, још је то у преднацрту, он би јој дошао неке 2000$ месечно (укључујући издржавање за троје деце), што он не успева баш да заради, слабије то иде тамо у Јужној Каролини, а треба и он приде да живи. Зато је и тешко наћи мушкарца вољног да уђе у било какву везу, тај MGTOW покрет има своје добре разлоге. Друштвене, на западу и у добром делу другог света. Трећи свет, пак, јебе и не мисли.
Светска превласт се неће задобити ни пером ни мачем него курцем. И још је језик светских власти енглески, који курца ни нема. Свака реч којим га означавају ради прековремено, прво значи нешто друго.
И, наравно, Неша је имао нову игру речима:
- what do you call a place on a plane where the roaches are in conttrol?
- cockpit
Није још виши од родитеља, фали неких 5-6 сантиметара, догодине онда.
Спомиње се: 17-V-1996., 14-X-2025., IV4, Алан Форд, Алекса Пајков, Анита Џенифер Бергер (Анита), Апи, Бурунди, Влада Марканић, гимназија, Горана Средљевић (Го), даћа, допичњак, дочек, Драгана Витас, Емиксем, Ендре Фелбаб (Ечи), Живана Арматовић (Жуца), Јелена Средљевић (Лена), Јован Зданић (Јозда), Јода, Ксенија , Леснина, Малиша Борковски (Борче), Миланко Ведрин (Чарга), Милан Настић, Милица Зубатовић, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бајло (Бајло), Ненад Бергер (Неша), Нови Сад, Рју (Раја), скробара, Смиљка Грајин (Миља), Спасенија Вишњић (Паса), Стенли Бергер, Стојан Настић, Тања Настић, френдз парти, чорба, на енглеском
19-XII-2025 - 12-I-2026