22-X-2026.
План је био да у Сегедин не идемо у уторак, јер је уторак („уторке мрзим, и тачка“), него у среду. Међутим, у тај уторак смо били накриво насађени па се и споречкали, што се завршило подужим доливањем далеко иза поноћи. И као и раније, што драматичније увече, то нормалније сутрадан. Но, за друм свакако нисмо били, пре за паприкаш, овог пута ваљано заљућен, и да легнемо раније. Бар сам се сетио да зовем дилера за дуван. Нешто ми то рано да смо потрошили пет кила, ево 72 дана... ал' није баш свих пет, и... хм, након дужег рачуна и на крају и мерења, испало је да су наше цигаре од 1,2 грама, индустријске су 1. А био сам убеђен да се држимо тог стандарда.
Звала Лена, издиванили смо се, нафоткао сам се деце, нарочито је Филип испалио један диван бебећи осмех. Питамо шта да донесемо из Мађарске, каже дечије књиге за Тању, важи.
Увече смо гледали још један пренос доласка пешака у Београд - северна, источна, западна колона. Величанствено и весело, као и сваки пут, мало напумпаш душу само гледајући то. Три колоне, јер овог месеца све је на број 3, чак су и поједине фирме кренуле да убацују тројку уместо латиничног Z у рекламе (!), што је Бурунди схватио као суптилно намигивање. Студентска кампања управо игра на то што је 3 истовремено и ћирилично З, па у свакој пароли има једна таква реч, где је З заокружено.
И успели смо да легнемо раније, чак пре поноћи, а и ја сам успео да заспим одмах. Последње чега се сећам да сам половином мозга приметио да сам угасио светло у другој половини, па сам угасио и ту. Пробудили смо се и пре будилника. Тј немамо будилник, за то нам служи њена стара нокла, коју из чистог ћефа уредно напуним кад год почне да се буни. Попили кафу, спаковали оно мало што је требало, па на друм. Нисам спаковао таблет, знам пут напамет. Пичила је нека кишица и дувао приличан ветар, до Меленаца ми се маглио ветробран у Јоди, ал' није било нешто страшно. После се и то рашчистило па смо на грану стигли отприлике кад смо и мислили, нешто после пола десет. На мађарској страни тростепена контрола, јебо их ЕУ, прво она биометрика, значи фотка ти пасош, па фацу и то баш изблиза, нешто 20цм испред очију, па онда отисци прстију. То раде две клинке у неким шашавим униформама, 100м пре самог прелаза. Срећом, прекидач за отварање прозора се некако сам поправио.
На самој црти, хм... ево како сам после то сажео кад смо се јавили Лени да смо стигли:
[22. 10. 2026. 16:00] ја: visszajöttünk
[22. 10. 2026. 16:01] Лена: milyen volt?
[22. 10. 2026. 16:02] ја: у одласку смо извукли срећан број, паркирали нас са стране па још на канал, претресли су кола у детаље. клинци канда полажу практични или тако нешто, 40 минута су играли балет око Јоде.
[22. 10. 2026. 16:02] ја: то мађарски цариници
[22. 10. 2026. 16:03] ја: осим тога, ништа нарочито. нашли 1 књижару, пресељена негде. нашли папирницу, има само бојанке.
[22. 10. 2026. 16:04] ја: на крају нисмо пазарили ама баш ништа, ручали опет говеђи перкелт са галушкама и ај кући
[22. 10. 2026. 16:25] Лена: Морају и цариници некако да се забаве
[22. 10. 2026. 16:26] ја: најсмешније ми је било што су тако мртви озбиљни... изем вам забаву. пет пута куцка у иста врата и све се нада да ће чути што није пре тога... а под задња седишта нису погледали ниједном.
[22. 10. 2026. 16:26] ја: и нису пронашли преградак са кутијом за сијалице у поду иза возачевог седишта.
[22. 10. 2026. 16:29] ја: е сад сам приметио да ми је испало десно стакло са наочара, напипао га у џепу, вратио у оквир. одмах много боље, а баш сам се мислио како ми је пет сати гледања у даљину покварило поглед у близину, нагло се погоршало.
[22. 10. 2026. 16:31] Лена: Сте завршили све у банци што је требало?
[22. 10. 2026. 16:40] ја: Да, само смо морали да идемо у другу зграду, код оног већег парка.
Напросто је било јако мало кола на прелазу, а они ваљда имају норму колико детаљних прегледа треба да ураде, а трећа клинка, овог пута цариница, је канда ошацовала да је моје мамуљање са мађарским (споро ми долазе речи, а и њу баш не разумем све, да је бар мало гласнија спрам хука возила у позадини) штогод сумњиво, шта ти мени „идемо да ручамо“, па нас пошаље да се паркирамо та тране под бочну стреју. Тамо опет нека двојица, па ми каже како да се паркирам, ал' и то не баш прецизно, па сам се трипут премештао док није било како треба. Онда, да извадимо све из пртљажника. Леле, колико ђубрета ту имам - стари кинески цегер у ком сам некад држао ситан алат и којешта за башту и кола, па још један такав где је пуњач, пумпа, каблови, стари брисач, ваљда онај стражњи, ма гомила крша. Онда кажу да то све оставимо ту а да кола натерам на канал, као оно на техничком. Е ту су се забављали још двадесетак минута, сад већ тројица. Завиривали у све могуће шупљине, померали седишта, задизали простирке, гледали да ли су седишта можда парана па ушивана. Питам да изађем иза ћошка да запалим, а и ако бих могао да извадим упаљач из кола, јок каже останите ту, седите тамо на сто у ћошак, и пушење је забрањено у целом граничном појасу. Опа бато. Ал' нисам сео тамо, него сам стајао у другом ћошку до улаза, ту је била каква таква заветрина. Иако сам био у папучама, нису ми нарочито зебле ноге, можда мало одозго.
На крају дошао и четврти са некаквим као звучним топом у црном коферу, ал' није га палио. Ваљда ускоро полажу мајсторски из тркељисања. И онда одједном ништа, готово је, можете ићи.
А штета, могао сам да испалим четрдесет фора, да направим педесет добрих снимака, ал' јок, то је удресирано да нема смисла за хумор, преписан пе ес од америчке аеродромске, а и ја сам се држао оног обрасца понашања који сам на њима увежбао - непрекидно благи осмех на лице, није баш да ћутим али се ни не смејем на глас, само кад ми кажу да не може ово или оно, пустим неки неодређени ааааррхх звук који не може да уђе у записник и наставим да се смешкам.
Нашли смо паркинг у истој оној Витешкој (Vitéz) улици као и прошли пут, и нашли паркомат, платио пензионерском картицом, па ајд до банке. Кишица је углавном стала, ал' све је још штогод мокро, барице на све стране. Одемо до оне исте банке, ал' клинац нам објасни да морамо да се најавимо. Аман из Србије смо, нема шансе (мада, план бе је био да одемо у Суботицу и преноћимо, ал' што да излазимо банкстерима у сусрет) то ту нећемо моћи да урадимо, немају ту опцију у систему, него... хм, већа банка, а то вам је... испостави се да и није тако далеко, одмах иза оног парка (в. 20-IX-2024.). Још је дечко хтео да ми нађе то на мом телефону, ал' јок, оставио сам га у колима а и линукс је... него је он то нашао на свом, па сам сфоткао његов екран. Причали смо неком мешавином мађарског и енглеског, нешто ми не иде одјутрос тај мађарски, кад се сетим речи кад запнем.
И одемо тамо и ето ни тамо нисмо дуго чекали. Шалтеруша нам је овог пута била нека буца, шацујем је да је моје тежине али за главу нижа, мирна и нажалост мало тиша... Баш су данас сви нашли да говоре тихо :). Ал' урадили смо посао, дигао сам лимите за пазар и добићу нову картицу за пар недеља. Некад су их слали поштом, а сад мораш сваких пар година да се појавиш и докажеш да те нису у међувремену заменили у породилишту. Након ове игранке данас, нешто нисам сигуран да ће ме та банка поново видети, план је да за две-три године испразним тај рачун и да смо готови.
Њен упаљач, дежурни црвени који држи у цегеру, је издахнуо, па сам се огребао за запаљење код неког лика на улици, а онда смо већ били код Концепта (иста кафана као прошли пут) ал' нарвно, ни ту не сме да се пуши, па смо тај цигар прошетали до следећег ћошка и назад. И ту и нашли књижару... ал' јебига, пресељена негде даље. Па сели и ручали, и рекли да нам спакује. Унутра је баш добро пицнуто, чак је и скучени веце на спрату фино урађен, а и сензор за светло ради кад треба, можда би могао да реагује пола секунде раније, ал' ајд, добро је. Перкелт, наравно, исти као прошли пут, само паприка није била баш љута. После нашли и овећу апотеку са сто разних додатака, ал' таурина нема. Закључили да немамо разлога да се даље задржавамо, ту у делу који можемо да обиђемо једва да има дућана, све неке банке, бутици и ждераонице. Пробали да нађемо упаљач у некој самоуслузи, ал' јок, све нешто фенси шменси веганлук и... ма, тутањ, идемо кући.
А упаљач смо нашли у цегеру, понела га па заборавила на њ*. Нема везе, бар смо мање пушили и ето огребао сам се за запаљење кад ми је баш требало. У Хоргошу сам направио пет километара вишка због забуњених путоказа. Кад се приђе од аутопута, изађе се на стари пут према старом прелазу, ал' на путоказу не пише то, него Хоргош (село или стари прелаз?) лево а Сента и Ђала десно - ка западу, а Ђала је источно. Нема путоказа за Кањижу (а до Ђале ионако нема другог пута него преко Кањиже...), ту су баш надарени да ти никад не напишу оно битно, него нешто ситно па близу. Сетим се да сам се ту зајебао већ једном, па скренем лево и... кренем према том старом прелазу, поред пруге. Наиђе пружни прелаз, упутим се кроз село, познам да сам изашао на главну улицу, кренем лево... и опет изађем на онај пут за стари прелаз - био сам цео ћошак источније од центра, требало је десно. Ајд опет назад, поред пруге и станице, до оне раскрснице, реко опет има да изађемо на Палић и аутопут као онда. Ал' не, сад спазимо путоказ за Кањижу, 200м западно од тог места... Одатле је ишло лако. У Башаиду узели по боцу сока и киселе, ожеднели од перкелта. Свратили и до Светофора, ал' осим оног бољег кикирикија, смрзнуте џигерице и једне печенице, слабо смо шта нашли да пазаримо. И ту ми се први пут десило да се њихова кеса подере, баш на сред друма, паркирао сам преко.
Одремао сам нешто пре вечере, мање од сата. Поделили смо остатак од перкелта, и даље добар. Поруке од НЛБ о томе шта сам све данас плаћао су тек онда кренуле да стижу, погешним редоследом и још забуњенијим садржајем (износ је у форинтама, али каже да је по курсу од 119,19, што је курс за евро), и то она за паркирање чак трипут. Рашчивијао сам то некако, и испада да су банкстери узели десетак евара. Надам се да се нису превише поубијали између себе док су то благо поделили.
Од 18 до 20 смо, наравно, гледали два преноса са Славије, наизменично. Опет 150000 људи („Вучић толико није скупио током целе кампање, упркос аутобусима и привођењу“), весело и величанствено. У Радару нова серија преписа скај преписки, он не само да је тамо као Оскар, него и као Чварак. И лепо се види како је блиско повезан и са шкаљарским и кавачким кланом.
Онда сам још урадио фотке. Она је легла у пола једанаест, ја у једанаест, тотално забуњен. Пробудио се у четири, све мислећи да нисем ни стигао да завршим фотке... ал' већ у купатилу сам се сетио да јесам. Она је устала пола сата после мене, обоје смо баш у ефе са спавањем. За расањивање, погледао на мапи тај Хоргош... није то тако компликовано, кад се гледа одозго, ал' док си за воланом немаш појма.
----
* након што сам завршио са Дином за ову деценију, кренуо да довлачим још књига и трпам у таблет шта сам све оно хтео да читам, и гле, „на Дрини ћуприја“... И наравно, одмах осећам утицај Андрићеве реченице. Оно „њ“ је због Бранка Ћопића, у ствари сам њега хтео да читам.
Спомиње се: 20-IX-2024., Бурунди, Јелена Средљевић (Лена), Јода, нокла, Тања Настић, Филип Настић, чварци, на енглеском
23-X-2026 - 23-X-2026