02-VII-1987.

Дан кад је Жићи потврђен надимак Слеџ Хамер (она серија са блентавим детективом, који највише воли свој Магнум). Засад је потврдио само онај део "имај поверења, тачно знам шта радим".

Тог дана је дошао да нам објасни да, како је већ прошао други квартал и све фирме чланице морају да спремају полугодишњи извештај да га предају у сдк (до краја јула негде), и за случај да неке хоће то да почну да раде на време а не у пет до дванаест, па ако ће неке од њих да реше да то раде сад за време празника, зато "не напуштајте град". Слеџ Хамер се укомплетирао.

Лидија се скоро расплакала, или је сачекала да остане сама или да изађе из зграде. Ово је била савршена година - Дан борца, 4. јули, је падао у суботу, дакле не ради се ни 6. Седми је Дан устанка у СР Србији, исто се не ради. Остају још среда-петак, а ту се онда потегну два-три дана неискоришћеног годишњег из прошле године, или Радојина жута свеска где смо писали прековремено и кад смо излазили зарад себе (и већином тамо претезали на потражну страну), па је тако могла да искористи три своја дана да добије девет дана спојено. Ко зна где су они планирали да путују. И сад ништа од тога, седи кући и чекај позив који доћи неће - јер ако се не ради нама, остатку Стоура се не ради још јаче.

До октобра је дигла сидро и отишла у петефи за асистента. Мирнији живот, а и професори су само луди, нису блесави.

Негде тог лета градоначелник оде на Тису, код моста, на исто оно место где смо и ми били више пута. Тамо одувек има кафана. Канда није личио на градоначелника, шта ли, тек - добије прљаву чашу и притом одјеб од келнера. Запизди се и у повратку зове Властимира да му нареди да сутра пошаље неког да ту кафану истресе из гаћа. Овај каже да ће послати Драгутина Јакшића. Међутим, Драгутин није добио никакво обавештење, овај је то курвањски прећутао, и овај замало да остане без посла.

Пошто нам оно двоје више не долазе, ваљда је Лоба добио ту стипендију да проведе неку годину у Немачкој на специјализацији (а за продужетак је опет мењао презиме... био је ишао на Свету гору па турио Хаџи-, па су од тог, јелте, православног префикса мислили да је муџахедин, те га је мењао назад на без), и канда им је добро и ишло, Гита узела неплаћено у банци, те пала књига на два слова, немамо с ким у Кантину. Те одемо сами - прошло је већ пар година, ко зна како је сад. И није ни било лоше. Некако је изгледало као некад, баш се обновило - она тераса је била прилично пуна, опет породице са децом, и бенд је свирао чак на истој оној позорници. Истина, није се више свирала боса нова и ча-ча-ча и репертоар из холивудских романси, него текући талас народњака, јебига, ал' бар нису били они жешћи за лумперај и карасевдах, ајде може. И два дана касније одемо са Гораном и Нином предвече на ћевапе. Добро је било, свидело им се, а како стоје ствари можда ћемо моћи и догодине. Једино је Нина питала „а што не свирају бејбе ти ниси ту“... А, да, ево саће само што неће.

Заједно са тим се сећам и да је питала и за ону песму „ајгаг јубеј“ [I got you, babe...], ал' не баш да ли је и то било баш тад.

Елем, то је било у неку суботу. Сутрадан поподне стојимо сви четворо нешто на улици, кад на бициклу промиче наш келнер, ради вечерњу смену. Позна нас и махне нам. Ето, редовни гости...


Спомиње се: Властимир Увалић, Горана Средљевић (Го), Драгутин Јакшић, Жића, Кантина, Лидија Вучетић /Будвари/, Маргита Гунароши (Гита), народњак, Невена Средљевић (Нина), петефи, Радоје Малетин (Радоја), сдк, Слободан Шумић (Лоба), стоур, ћевапчићи, на енглеском

20-IX-2012 - 20-XI-2025