Najveći san svakog Amera je da tuži nekog i uzme mu velike pare na sudu.

Najcrnja noćna mora svakog Amera je da će neko da ga tuži i uzme mu velike pare na sudu.

Pod američkim snom se obično podrazumeva klasična doseljenička priča, da se dođe sa jednim kartonskim koferom, a završi sa kućicom u cveću, travom oko nje, i dva krupna vozila u garaži. Što može i ne mora da ispadne tako, jer em se poslednjih decenija pooštrava i usporava birokratski lavirint za legalan ulazak, em se radna mesta izvoze (poglavito u Indiju i Kinu), em se zbog berzanskih marifetluka upropaštavaju inače solidne firme (jer će neko da zaradi kladeći se na krah), em je i kuća i vozni park kupljen na kredit a više nema odakle da se otplaćuje. Isti problem imaju i domaći, a useljenici imaju dodatni, što nemaju zaleđinu - nema rodbine da pomogne, nemaju nasledstva na koje bi mogli da se oslone, nemaju ni poznanika preko kojih bi mogli brže da nađu nov posao, nemaju ni neku bogatiju kreditnu istoriju da im banka malo progleda kroz prste.