09-XI-2014.
Седмог, чуда. Јохана опет омацила осморо. Увече, Борче дошао са Вецом. Фотке су, наравно, биле спремне на оној флешци, па сам јој то предао. Решили смо да седимо на тераси, уз камп сточић, пригодно, јер ем је време још лепо ем нас троје пуши. Видим да је неко пио пиво, остали ракију. Распричали смо се онолико, има и шта, ћерка јој свеже удата.
Возикам се (Ендер за воланом) онако туристички. Отишли до Њујорка, сликали се око Рокија...
Тај Роки баш има историју, то може да се деси само у таквом месту. У време кад је изгледало да ће Клаанца, у ком већ то издању и власништву, до бесвести да буде основа за развој општине, да нису ето само пољопривреда него имају и индустрију (и благодети од статуса неразвијене општине, па су пореско уточиште), па се друштво канда скупило у кафани и кренуло да размишља како да се село, тј седиште општине, домогне и неке славе. Остало већ има...
И онда се појави вест да су у Мостару, који је за оних ратова био изнутра буквално завађен на крв и нож, чак су и онај мост срушили, дигли споменик једином лику око ког су могли да се сложе и који је свима одговарао и свима нешто значио, који би чак и могао некако да их уједини - Брусу Лију. Наравно, диже жаба ногу, и брзо се договоре да ће у њиховом случају то да буде Роки. То ће да их, како би рекли Амери, стави на мапу.
Није се баш обистинило до краја. Јесу били славни, али то је трајало у вр главе једну недељу. Статуа је... океј, види слику, није то лоше. Ал' миссим... јеботе... Роки. И онда доведеш америчке туристе да га виде :).
Мада, имали су и неколико дана стварне славе. Ни 100м од Рокија (јер нема где другде, цео друштвени живот им је у тих 300м главне улице) се десило прво масовно убиство у Србији, јуна 2016, неки лик је одлепио због ко зна чега, ваљда бивше жене, дошао у кафић са М-72 и изрешетао кога је затекао. Изгинуло шесторо.
Стварни разлог за вожњу је што Лена хоће да пререгиструје своју агенцију у Њујорк, то пореско уточиште, јер је наш град врли непријатељ ситног бизниса. То је можда политика Ечијеве жене, она је ту неки главни порезник, или она само спроводи нечију, у сваком случају овде сви горе прођу него другде. Већ је једну годину платила доста више него што би другде. Зато сад гласа новчаником за следећег најбољег понуђача.
Тражи се нека јефтина адреса у Лалинском Конаку, ту близу, што је пола мађарско пола избегличко село, било раније претежно мађарско - за разлику од Њујорка који је скоро 100% босански. Само смо се возикали и шкљоцали у трку. Село изгледа лепо и настањено, за разлику од Петерхида који изгледа рушеван и напола напуштен.
Наравно, отишли смо и тамо, бочним путем има само 10км. Арпи нас је упозорио на тај друм (радио је на некаквој станици у Лалинском Конаку често последњих година, зна крај), туд ретко ко иде осим Нафтагасових камиона, и тако га и одржавају. Ударне рупе су и по метар широке. Нема их много и нису распрострањене, скупљене су у последњих 400м друма пре скретања, али има их. Кад се стигне до тог дела, полако другом брзином...
А у башти изненађење - цветају шљиве по други пут. Наравно, од тога неће бити ништа, и није ово једини пут, било је (или ће тек бити) да цветају вишње у новембру. Кад јесен касни.
Тринаестог, чудан снимак екрана - у фоксовом командном прозору се види да трчи конверзија, завршна, за неку шкотску клинику, али снимљено на лептопу, дакле вероватно Нинином, и то под верзијом Пенџерија коју она није терала, аха, мора да је снимак са туђег удаљеног екрана, и види се иконица за УлогујМе, један од десетак програма за даљински рад. Није ми јасно што је у имену фајла Дејвидова имејл адреса. И откуд то код ње, сећам се да сам ја радио ту конверзију, ал' код мене је последња сачувана верзија још из марта...
Спомиње се: Арпад Гунароши (Арпи), Вера Стојановић (Веца), Дејвид Бертон, Ендер Аквила, Ендре Фелбаб (Ечи), Јелена Средљевић (Лена), Јохана, Клаанца, Лалински Конак, Малиша Борковски (Борче), Невена Средљевић (Нина), Њујорк, Петерхид, фокс, на енглеском