Дан чудних мириса. Сви смо још прилично измождени од ове редње претходних дана, деца спавају неким безвезним ритмом (канда су Раја и Ендер заспали око 4-5 ујутро), а сад је Лена исто закачила, ноћас бацила 8 пегли.
Устао сам доста рано и нормално доручковао.
Бар је свима било боље од сарме за ручак, мада нисмо баш јели заједно - Нина је спавала, Виолета с њом. Јели смо у сменама. Чак сам три тегле за ћалета однео пре него што смо ми јели, а по правилу ми ручамо раније. Возећи до њега сам све нешто њушкао да ли смрад на мачија гованца долази из кола, са мојих ђонова (а састругао сам их трипут овог викенда) или од нечег трећег. Можда је нешто смрдело у улици, око ћошка се чепи канализација, или можда на ћошку, где се зида нека кућа, користе неку опаку хемију. Ти су почели другог октобра и већ имају темељ и још понешто избетонирано.
Покушао да се пробијем кроз проблем проксија на Емпурији и прорадило... напола. Колико препрека.
За вечером дохватим погрешан млин за кари, онај стари поломљени, не знам што је још ту - и распадне ми се у руци и проспе ми се по тањиру. Поскидао, долио још чорбе али нос и даље пун мириса. Бар нема ни трага надражају на бљување, мада некако још избегавам јаче мирисе.
Увече Го завила пар цигарета са артичокама. Нисам то пробао од 1974. а као и тад, исто нисам осетио ништа. Осим гомиле чудних мириса, највише налик оној ватри од пре неку годину кад смо посекли и спалили сав крупнији коров са леве стране баште. И на кокошија гованца.
Стенлија је баш ритнуло, смејао се ко блесав чим неко нешто каже.