Једна од три суботе ове јесени кад ми је стизао сипорекс који смо наручили (можда већ преко стамбене задруге). Рекао сам да зову дан раније, јер треба да скупим мобу за истовар, али сваки, баш сваки пут би возач звао између 6 и 7 ујутро, рекао да стиже за мање од сата, и да мора да се истовари до подне.
Права ноћна мора. Звао сам кога год да сам се сетио - људе из машинске, другаре, кога год да сам могао да наватам тако рано ујутро. Од све луднице једва да се и сећам ко ми је све био. Неколицина из школе (ту сам и сам ишао на мобе кад год су ме звали), Ечи, Вецин муж, ваљда и Снецин, можда једном и Лоба. За плафонске плоче ваљда и Болди и Кид.
У будућој авлији су већ расла три ораха. Пазио сам да блокове ређамо око њих, пошто је један баш био нешто јужно од средине, биће добра ладовина у будућности. Тај, међутим, није преживео, јер су новембра тамбурашеви зидари искористили тако насталу нишу као заветрину да скувају кафу, а њега исецкали за ватру. Други орах се прошверцовао испод најлона којим сам покрио џакове са цементом, и преживео. Тај је тачно у сред авлије, и стоји и данас.
Претпостављам да су те орахе испустиле свраке или вране. Око бусодрома живи ендемско јато врана, што је на километар одавде, и оне редовно вршљају крајем.