18-I-2017.
У 6:00 Славица звала да јави да је ћале умро. Већ је звала хитну и тражила дозволу да га обуче, одобрили. Ти из хитне по навици гледају да нема знакова насиља, па их зато није ни звала првог ни другог дана, док му се не испере алкохол из тела. А онда, како је и очекивала, рекоше да неће долазити, немају шта да раде - ал' је позив утефтерен и снимљен.
Дошли су за уобичајена два сата, можда и пре. Констатовали су смрт, од старости, све океј, записали и написали потврду. Сачекао сам пола сата да се врате у зграду и да упишу шта где треба, да могу да одем по папире. Срећом, имали су тачно једно слободно место за паркирање. Папирологија је једноставна, завршили су за 20 минута (исто као и кева кад је умрла). Такође сам добио и дозволу за сахрану, и однео је до градског погребног (у строгом центру, 50м од ДЗ), које је део Градске чистоће и зеленила. Знам да има приватника који би то средили јефтиније, али ове знам - чак знам и два њихова програмера (Влада и један колега са факса). Изненадило ме како су сад боље организовани, нисам морао ни да идем до матичног, то ће они. Требао ми је последњи чек од пензије, што ни не постоји, него ајд до банке по извод, на ком ће да се види последња уплата, а то им треба као доказ да потражују стандардни износ од социјалног. То је неких 35000 динара, а ја сам платио само преосталих 5400 (узео бољи сандук). Банка је опет само три ћошка даље, на истом оном тргу код сдк, где је у подземљу био ДБА. Кербер на улазу ме упутио на последњи шалтер, преко реда, за овакву врсту хитних случајева тако иде. Тамо је већ била једна госпођа по истом питању, ал' то иде брзо, извод се одштампа за минут.
Много нешто људи умире, редни број у дневнику хитне је био 75, ал' кажу ту се не броје они што умру у болници или старачком дому.
Кад сам се вратио, обавивши све за мање од сата, дошли су ови из погребног да га однесу у хладњачу. Исправио се, имао је опет пуну висину, био је виши од мене као некад. По његовој жељи положен је у сандук са шајкачом и брадом, ваљда и кокардом. Једино је замерао фризерки што му је скратила и обрве, нису биле стандардно разбарушене.
Унели су сандук (тачно онај што сам наручио) у комби и однели га. Паја је обишао крај и полепио парте - једну на капију, једну на бандеру на углу, једну на месну заједницу, једну на дућан где је ћале пазарио, једну на огласну таблу код дућана на следећем ћошку (исто оно ћоше где сам био редован 1968.). Кад се вратио, завршили смо за тај дан, разлаз. Повео комшију (Занин ћале) до града да се распетљамо са црквом. Ћале се, као стари комуниста, вратио цркви свог детињства последњих двадесетак година. Са њима никад нисам био у додиру, па ми је требао водич. Отишли смо до њихове радње у руској цркви на бившој зеленој пијаци, која је сад паркинг, и приказали ћалетову чланску карту са уписаним чланаринама и печатима на свакој. Ал' испало је да смо понели стару, која покрива до 2008. Госпоја је покушала да га нађе у књигама, нашла за 2015. али никако да нађе 2014. а без тога нема попуста (тј коштало би 8000 уместо 10000). Испалио сам само два заједљива коментара, „колико кошта да не долазим двапут“ и „ви то свакако имате ту у рачунару, наћи ће се то за минут“. На ово друго је одговор гласио „рачунар је само због камере“. Ма супер. Платио сам само 8000, а комшија обећао да ће им однети ту другу књижицу.
Кад смо изашли, испричао ми је да је та госпођа најурена из фирме где је он радио, јер је водила благајну нечега и здипила неки већи износ, чак је нешто и робијала. Сад ту окајава грех, и изгледа да је опет на истом, руке у туђим парама, ону уплату смо видели у чланској књижици а нема је у њеној књизи, значи паре су ушле у дућан али не и у књиге. Комшија се одвезао на своју страну (у свом Пужоу 206, што је близанац сакса, баш као што је матрикс био близанац од шевролет вајба). Ја сам отишао опет до старе куће, нашао ту књижицу и убацио комшији у поштанско сандуче (за шта бих у САД могао да најебем, турање било чега у туђе сандуче је противзаконито, ако хоћеш да тураш рекламе, плати пошти) - он као црквени човек је преузео на себе да јој је однесе. Продужио сам до Кантине, тј Дебеле мачке, да са Смиљом уговорим ручак, тј даћу.
Отишао кући и нисам ништа радио остатак дана. Напросто сам гледао Аниту и Нешу и уживао у призору. Баш су слатки. Она скоро да је проходала, треба је држати за руку, ту и тамо јој се омакне равнотежа, али је већ видно узнапредовала. Пре месец дана је била баш несигурна на ногама.
У ствари сам одспавао пола сата па дохватио два папира где је ћале пописао телефоне - тачно оне које сад треба звати. Елем, тетка Милица је болесна, неће моћи да дође; комшије већ знају а пријатељи су ионако подозревали, слабо је било изненађених. Једини се расплакао теча Кића... ваљда зато што сад неће скоро моћи да прода онај багремар. Није баш звучао трезан.
Звао сам и чича Радина сина, каже на терену је, вози камион негде, враћа се за три дана, а дошао би свакако. Пола сата касније јави се његова кева, истог оног милог гласа какав сам запамтио као клинац. Да ме чује, да изрази саучешће, да се распита.
Две недеље касније зове опет он, да јави да је чича Рада умро. Невероватна упорност српског ината. Зар је могуће да га је само то држало у животу?
Спомиње се: Анита Џенифер Бергер (Анита), Влада Пајтин, даћа, ДБА, Дебела мачка, ДЗ, Зана, Кантина, Ненад Бергер (Неша), Паја Чкаљевић, Пужо, Радомир Средљевић (чича Рада), саксо, сдк, Славица Истра, тетка Милица, теча Кића, на енглеском