Гости су почели да пристижу рано, како су имали превоз. Дошли су они које смо и очекивали - теча Кића, тетка Јања, два ћалетова брата од тетке, тетка Милица и ваљда још неки. Наравно, Лена, Арпи и Вишња, па онда подужи списак комшија - међу њима и Паја са женом - и другови, Веца и Снеца и двоје троје са винограда, од мојих Драгана, Сташа, Иванка и Бајло, и неочекивано и Пали. Ма било их је још ал' ово пишем шест година касније. Нема фотки, немам одакле да се сетим.
А, да Риле и Нена видели парту што је Паја окачио на дућан, па су дошли.
Сахрана како већ иде, срећом поп се држао сценарија (тј. рекламирао свој дућан и имагинарног шефа, ни речи о покојници, није је ни знао - не сећам се да је кева икад крочила у цркву сем оно једном за врбицу 1985. или шесте, кад су водили девојке). Да је трајало десет минута дуже, мислим да би се неко онесвестио, жега страшна, шест недеља без кише.
За даћу смо уговорили Елмонт. Ресторан је отприлике какав је и био. До тамо сам возио са отвореним петим вратима - заборавио да затворим, а није ни сметало, ем врућина ем ни 2км.
Свет ми се чинио као породични комад, призор следећи, излази кева, остали као пре. И радња се ту некако мења, али осећаш да иде даље, само распоређена другачије, на текуће персоне драматис. Идемо даље.
Договорили смо се да кува двапут недељно и за ћалета, а ја да му доносим.