Спремио се нешто (тј спаковао рачунар с посла, само кутију, ваљда ћемо се тамо огребати за монитор, миша и тастатуру), Лари и ја седнемо у мог новог старог Пужоа и тутањ на север, да до вечери стигнемо у Хјустон. Оставили кола паркирана на аеродрому, далеко од зграде, ватали шатл. На чекину приметим да у џепу имам погрешну гомилу пластике - уместо возачке и дуговне, имам дућанске картице од Крогера, Фуд Лајона, можда Хариса Титера и видео клуба. Срећом, Лари нас је покрио, имао је возачку а госпоју убедио без много фрке да нас пусти. Претресли су га као и сваки пут, његово тело активира сваки детектор метала чак и кад је го.
Сместили су нас у отмен Мериот, преко од Лејвор где Лора ради. Вечерали, попили по пиво (на Зирову картицу). Чаша из замрзивача, пиво хладно али и даље танко. Бар је изгледало скупо.
Следећа два дана смо ринтали. Или беше три... сад гледам, полетели смо канда 16., два дана шљака, још нешто у петак пре подне и магла кући. Сећам се да је још био дан кад сам покупио Пужоа са паркинга у Далсу (а за који смо уопште ишли чак тамо, да смо полетели са месног аеродрома коштало би можда додатних 50$, а овако је надокнада мени за кола, по тарифи од галона на сваке три миље, била око 55-65$). Но, стигли смо уредно кући.
У неком тренутку смо изашли из зграде да једемо нешто тексашко, дакле бургер на тањиру. Бургер ми је увек био да се једе с ногу, овде је то оброк, помфрит приде и около салата. Земичка је исти сунђер са укусом стиропора, као и оно што су у Лебарпрому правили за Мека, али остало је одлично. Што се тиче пива, научио сам се, па тражио „најтамније што имате“. Добио Шајнер Бок, одличан. То се после појављивало у Крогеру, па нестајало на више месеци. Прави га нека породица у Тексасу; кад су се оно доселили и скућили, усфалило им доброг пива, па су увезли породицу пивараца и направили пивару.
Кандидат за муштерију, одмах до Лејвора, је Теиксце. Откачио сам своју машину са монитора, утоварио је на болничка колица (огавна шклопоција од рецикловане пластике) и прегурао је две зграде даље. Тамо инсталисао и играо се цео дан, и на крају не знам да ли је то неко озбиљно погледао.
У тој згради нема кафемата за мене, па кад ме згодио АСКИ (акутни синдром кофеинске инсуфицијенције), нема друге него у Мек доле (у таквом смо једном јели, прошло за толико) па да тамо узмем. Врућа и танка, урадила посао.
Повратка се слабо сећам, осим преседања у Атланти, одвратно. Шетали смо и шетали, па интерни метро, па горе, доле, шетај, шетај. После сам установио да ми се кожа на табанима, где газим, удебљала двоструко, а после и ољуштила, ваљда од табанања на пластичном ђону. Па после још пар пута тако. После овог сам имао још једне патике и на крају се вратио ципелама, кожним. Никад више патике.
Клопали у безименом кинеском ресторану. Он неку теријаки пилетину а ја нешто кинеско као гулаш - обоје подалеко од наводних оригиналних рецепата, ал' је бар ово моје кинеско било укусно. Ту и тамо понеки комад са другачијим укусом, изненађење и то пријатно. Нисам ништа пио, чекало ме још 80 миља вожње од Далса.
Ту ми никако није јасно зашто је Зиро увек узимао карте од Далса, има сасвим пристојан аеродром на пљуцомет од Еберга, и карта изађе неку сићу скупље него што су плаћали галон на три миље кад трошиш своја кола, или, још скупље, да изнајмиш кола.
Сад сам нашао имејл где Грег разрађује планове са Брљом, и каже да се Лари и ја враћамо у недељу... што је 21. Сасвим могуће, ти су ми дани једна мрља, и одавде (2022.) све изгледа као један дан.
За то време код куће фрка са школским психологом, око Нине, звала кући са предлогом да јој се препишу антидепресанти. Мајка, и приде доктор, не пада на те форе, каже каква депресија, не долази у обзир, не дајем одобрење, погрешна вам је дијагноза. Јер каква бре депресија, несрећна је што је остала без друштва а ново се не ствара тек тако, вероватно се ту накупила и нека фаза месечнице, а и несналажење са језиком у неким приликама, ма све... Ал' то још није дијагноза, то је невоља, списак проблема који се дају решити. Те је понуда за дрогирање одбијена, не долази у обзир, немате одобрење. И на томе је стало, јер је шринкица завршила свој део посла - уочила, контактирала, предложила, штриклирала да је урађено, следећи. А проблеми су, дакако, испорешавани један по један, својом брзином. Депресија? Немојте да вас завара изглед.