13-X-2002.: Хјустон, други пут
Полазим за Хјустон. Да сад не копам по имејловима, ишло је отприлике овако: нашла ме, вероватно имејлом, Лора. Треба да се уради сезона уписа за Лејвор, са све ЕОНСом. Имају неког програмера, Индуса, који је досад стигао да уради практично све остало, и то као интерну веб апликацију, а ово још није стигао, па да им помогнем да прегурају сезону.
Пошто смо Брекс и ја практично револвераши, плаћеници, а да не компликујемо и не правимо трипер комбинацију, договоримо да ово не радим као тезгу, него да Лејвор напросто наручи посао од Брекс, ја одем тамо и урадим га, плате њој, мени иде у плату, готово. Ионако сам имао вишка времена, еМПаб је нешто био на дијети, реорганизација или шта већ, па баш нисмо имали шта да радимо.
Наравно, авион и хотел плаћају они. Авион се, ипак, плаћа унапред, а толико нисам имао, па ми је Брекс послала паре, неких 1200$, на ПејПел, где сам за ову прилику отворио рачун. Није ми јасно што је то било јуче, обично се плаћа доста унапред. Или сам имао за толико, али кнап, па би моји код куће дували у прсте док не добијем.
И тако сам тог јутра отерао королу на мали аеродром код Еберга, паркирао је тамо, чекирао пртљаг, и изашао да запалим последњу пред лет. Сипила је нека досадна кишица. Под исту стреју се склонио и неки мршав момак, пицнут у сакоу и кравати, испоставило се да је из Бразила. Али сам ту уочио оно л што звучи као у, као у пољском ł или попиу у словеначком, или још пре као енглеско дублве - „ај ем фром бразиу“. Види, види.
У Хјустону је било само облачно. Нисам баш био начисто који би шатл ишао до мог хотела, ваљда ниједан, па сам узео такси - Лејвор плаћа, јебеш 50$. Оно, возио ме скоро пола сата. Јеботе ал је тај начичкао кабину разноразним дрангулијама, мора да има авиона који имају мање дугмића и цифарника. Сад кад погледам фотку, и није тако страшно, ал' онда ми је деловало баш претрпано.
Хотел је депаданс Холидеј Ина, ваљда километар ипо јужно од болнице, где више нису вишеспратнице него је све разбашкарено, плацеви су огромни. Собе су по кућицама на спрат, исте дашчаре као и свуда, нема везе што је застрвено, пицнуто, има фотеље, кауч, купатило, камин, кујну... опет имаш осећај да си у викендици а не у кући. Закачио сам лептоп, имао сам ваљда и некакав интернет преко модема. Тј покупио сам имејл од куће, што јој је Го направила на јахуу.
Утом сам и огладнео... и приметио да на суседном плацу има Крогер. Отишао тамо и купио нешто сухомеснато, шта сам већ нашао, да не захтева грејање (мада имам и микроталасни у соби), и инстант кафу (може бојлеруша, може и у аутомату за кафу да се збрбољи).
Ујутро, типичан хотелски доручак - бејгл, крем сир, путер, кафа, житарице у млеку и слично. Није да сечеш вене, ал' није ни лоше, држи џегу попуњену. Поједем, изађем да сачекам шатл до Мериота, а Лејвор је преко пута, а и спојени су пасарелом у висини другог спрата.
Фотку сам снимио ујутро, излазећи са доручка. Свака од тих сивих дашчара држи по четири собе, неке можда и шест - ако уопште имају мањих соба, хотелчина је то, они се баш дувају што им је све велико.
Лора и Кетрин (буца једна, весела, коса наравно исправљана, ал' кад јој је била дошла ћерка, гледао сам са којим стрпљењем се праве те црначке плетенице - косу исправљају тек од пубертета) су ме лепо дочекале, са широким осмехом и дугачким списком шта све има да се ради. За разлику од оног боравка 16-XI-1999., кад је кафе било само у мегдоналдсу, сад је задружно појило било у ходнику пред њеним вратима. Једино што сам морао да разредим цигарете на отприлике једну на свака два сата, јер је јефтиније да се шетам лифтом пет спратова, него да имају једну просторију по спрату где би проветравање било одвојено од остатка зграде. Ово друго решење би било политички скупље, јер не понижава довољно, чак може да се сматра за уступак пушачима.
Тако сам пуш паузе проводио у овом бајаги дворишту између Лејвора и методистичке болнице (или два одељења, ако је то једно те исто, никад ми није било јасно које је које). Ту нас никад није било превише, али никад није ни фалило људи. Неко неком дође у посету, па ајде доле. Лифтови су радили цео дан.
Оно бело на зиду, лево од типа на слици, има табла где вели да је забрањено хранити птице у пушачкој зони, јер то привлачи разну гамад, ракуне, пацове, голубове а и опасније створове.
Радио сам по цео дан, немам појма шта сам јео, јесу ли ове наручиле пицу једном, а и то касније поподне. Увече би ме Лора одвезла до хотела. Била се паркирала на кров неке оближње гараже, нисам ни мислио да би на таквим местима користили и кров - а онда што да не, то је баш логично.
Она је баш чудна фаца, широко лице широка рамена широки кукови широк осмех... и каубојске чизме. Само у Тексасу.
Фотку сам скрпио једанаест година касније.
Друго јутро, после доручка, чекам шатл и рачунам да имам времена да запалим једну. Но, нека госпођа понела доручак и седи на четири метра од мене, на клупи, и доручкује. Почне да се накашљава. Ма, јеботе, јеси ли добила два молекула дима или можда три, па ветрић пирка бочно. Иживљаваш се. Ал' добро, нека те, носи се у три пичке материне. Одем још три корака даље, скоро на ивичњак, сад је океј. Е само нека си изигравала власт, мора да си у себи свршила на то, ваљда ти је било лепо.
Лора ми је донела маказице да средим нокте, то сам заборавио да урадим, а нокти на средњим прстима ми расту баш широко и усецају се спољним углом у месо, што је последица скоро двадесетогодишњег седења за тастатуром, а онда управо куцању и смета. Средио то за минут, било ми на месту лакше.
Имам неку теорију да људи са уредним рачунарима имају неред на столовима, и обратно (од 03-V-1990.). Лора је дефинитивно у овом другом табору. На њеном иконостасу има бар двеста иконица, нема више места, и никако ми није јасно како се она сналази у томе. Ово је мој лептоп, од Брекс, и у њега је утакнут чувени плави кабл. Тај кабл кошта нешто једноцифрено долара, свакако испод 20, а направио је штете за бар педесет, ако се саберу радни сати које смо претходне две године потрошили поправљајући штету. Сад сам јој, мало касно, објаснио да сваки пут кад ишчупа тај кабл из своје радне станице и убоде га у лептоп, ако није изашла из Хосија пре тога, има одличне шансе да ће опет да скрши табеле. То је радила небројено пута, и никако да јој објаснимо. Ајд, боље икад него никад.
Видим да терам тоталкомандер, тад још Командир Пенџерија.
Трећег дана сам већ знао пут, а и устао сам нешто раније, те кренуо пешке. Дивно јутро, умерено свеже. Није ни нешто далеко. Нашкљоцао се и нагледао успут. Сад се тек види колики су плацеви. На месту једне куће би код нас било места за забавиште. Косо јутарње сунце блесаво одбљескује од зграда. Гуске се брчкају у каналу, вода зачудо бистра.
Тог трећег дана сам могао мало и да оладим, пустио сам им нешто и чекао да погледају резултате(... 34 речи...).
У петак преподне сам имао још времена за кафу-две преподне, и онда тутањ на авион. Овог пута шатлом, из Мариота преко пута. Предворје је невероватно, на граници кича, и богатства. Некако делује да је објашило ту границу и укопало се на обе стране.
Негде сам и преседао, вероватно у Атланти, можда у Шарлоту, то је резервни правац. Стигао кући око 16:00.
Спомиње се: 03-V-1990., 16-XI-1999., Хјустон, Горана Средљевић (Го), еМПаб, Ененберг (Еберг), ЕОНС, Лејвор, Лора Хантер, Сесилија Роксбери (Брекс), тезга, тоталкомандер, трипер комбинација, Хоси, на енглеском