Отишли до Арпике да му мало правимо друштво, јер је Силвија била у Београду, наводно јој нашли некакав рак под мозгом, више на врату. Требало је да је оперишу сад у петак, уз све ургенције преко веза Драгановог кума. Међутим, хирург који је требало то да уради је негде на симпозијуму или тако нечем, а немају кревета да је држе док се он не врати, па ће мало кући.
Понели смо уобичајено, скоро - не најбољу и једину кајсију, него следећу занимљивост, харе тришњу - три четврт вишња, четврт трешња. Вишњевача и нема неки укус, равна је скоро као вотка, али трешња, која баш није богата шећером па нико не пече трешњевачу, даје неки чудан укус. Није доста лоше, таман довољно добро да смо (нас троје) попили по три, а око четврте је она прешла на пиво.
Измислио је нов штос да дими месо - скоро класични циклус соли-дими-суши, што се одувек радило зими и трајало неколико недеља, он сад уради за три дана. Нарезао је комаде крменадле и сланине и уууу јеботе какав шмек. Дао нам да понесемо комад сланине. Сат после вечере смо још приносили прсте носу, да оњушимо још мало.
Падала је киша, а таксиста ми је продао штос како да стигнем на зелено на последњем семафору кад се враћам са баште - од претпоследњег терај или 35 или 70. Пробао после за викенд, ради. Оно спорије, наравно, у тој улици има толико шахтова на погрешној висини, чак би и саксо сјебао амортизере. Суседна улица је још гора. Све је то близу реке, и како год да асфалтирају, по класичном рецепту само наспу песак, утабају га вибраторима и ваљцима, и то онда држи неко време. Е онда подземна вода однесе песак па то око шахтова утоне, некад се и провали. Треба да прво ређају крупнији камен, па ситнији и ситнији, као што су у нашој старој улици, ал' то је било кад је на њеном крају био Комбинатов теретни кантар и туда су му прилазили тешки камиони и трактори. Што је тако и радило 20-30 година и асфалт је издржао.
Ту негде сам кренуо да уредим гроб за своје. Стара плоча се већ мрви, па сам отишао код типа који ју је направио, у једној од уличица иза главне, што им авлије излазе на ону пустару иза поште. Радња у авлији отворена, много се воде троши па је оставио да се изветри, треба то увек, ал' нема никог. Случајно једно крило до улице држи један из IV6.73, тј њих двоје, оженио се из разреда. Имају штампарију ту. Био сам навратио негде 2011. кад је Лени требао неки комад 'пецијалног картона, или га је имала ал' је требало лепо да се обреже. Тип је озбиљан аудиофил, мада не и хифилистичар - он баш слуша музику а не опрему, мада звучници заузимају преко сто литара простора (има неколико пари). Срео сам их обоје у авлији кад сам кретао, јер су управо пратили Кида. Збуњен и смушен какав је увек и био. Био је до њих око штампања нечега за цркву, и то у овом случају православну. Знам да је прешао, чак и име променио. Ал' да ће да буде овако залупат... јој. Испратимо га, ја останем да издимим једну, а овај ће „си га видео? Увек је био овакав.".
Сутрадан је Џини почела да ради у Фериверу.