13-IV-2023.
Па онда у Нови Сад на тај концерт... Раја нам је био мало проблем, јер је у 9:30 још увек био будан, па га је баба отерала на спавање.
Изузетно за ову прилику сам променио јакну - узео неку новију тексас а скинуо најзад ону из Лидла, коју сам носио целе зиме, јер сам оно баш зимску обукао само 4-5 пута. Још горе, чарапе и ципеле уместо кломпи, и ту сам се зајебао, јер су ми ноге после биле ко куване ноге, једва сам чекао да скинем те негативне појаве са њих. Не ваља кад је хладно, још горе кад се скува.
Навигација не би требало да је проблем, ал' је испало да нисам приметио скретање за лево из Темеринске према Жежељевом мосту, па сам мало насумице мало на осећај мало на Нинину навигацију прошао кроз оне тесне сокаке и изашао на штранд где сам хтео, ћошак ближе циљу. И нашли смо место за паркирање, што би иначе био приличан проблем, јер је свуда паркирање на 30 или 40 минута, на не дуже од два сата. Ово је нека монтажна гаража, бајаги припада позоришту, ал' прима педесетак возила, таман. Наравно, лик испред нас није знао да треба да притисне дугме да добије цедуљу, па никако да му се дигне рампа да уђе, те сам послао Нину да му каже, као што су то мени прошле године једном у Делта ситију... јер јебига, сад је та смена технологије, овде код нас на оба паркинга имају оптички читач, па кад ти сними таблице, сам дигне рампу, а на неким местима још мора цедуља.
Прошетали смо се лепо пун круг по центру. Јесте се свашта изменило али је успело да остане у ствари исто. У оно мало католичке порте су успели да нагурају чак пет кафана са столовима напољу, и гле свуда је прилично попуњено.
Змај Јовина је практично иста као казанџијско сокаче у Нишу, столови столови и нешто пролаза између. Исто прилично попуњено. Дунавска (не дУнавска, то је било где другде, ово је Нови Сад, овде је дунАвска, што сам посебно објашњавао Раји) је отприлике иста као што је и била, једино сад један пасаж, дакле ајнфор, носи име Владе Дивљана, „Далмација“ се зове „Рибар“ и још три фасаде су погођене вирусом сивила. Иза угла, код дунАвског парка, нађемо брзождер. Новопазарски роштиљ, узмемо њима по пљеску мени пет у лепињи. Одлични ћевапчићи, ал' у пљескама сецкан млади лук, не довољно ситно. Јесте млади сад свеж, али је и жвакаст, требало је то ситније, те Раја није био баш одушевљен, ал' се бар добро забавио хранећи голубове сомуном. Имао је овај и хамбургере, дакле без лука, ал' то иде у земичку, није то то.
У парку сам начуо бар трипут руски. Размилела се и омладина, има студентарије, утегнутих клинки које први пут шетају своје облине, има дечијих колица, доста њих седи по травњаку, три клинке се чак картају.
Свирка је била у оном омладинском преко пута од студија М (сада студио 21, ал' исто изгледа као и увек), где сам био ваљда двапут - оно 1973. кад је ту био фестивал аматерског филма, и 1978. кад су нас пустили да се откравимо док нам дође аутобус за аеродром. Наравно, географију фоајеа сам скроз погрешно запамтио, велика сала је десно, не право.
Кад смо сели, осећао сам се као Југославија - с леве стране Руси, с десне Амери...
Концерт као концерт, представа. Диригент се одлично зајебавао, наравно све увежбано, чак су и његове брљотке увежбане, сваки час је неко из оркестра морао да устане јер је имао нешто као соло у претходној песми, а бар петнаест пута је дизао и свих тридесетак музичара. А импресиван је састав - седам виолина, два чела, два контрабаса, две хорне, харфа, клавијатура, два трубача (од чега је један кандидат за сумо рвача), две флауте, фагот, један са некаквом гитаром на струју (вероватно бас), бубњар, тимпаниста, један ударач сваштар и један за веће ствари - гонг, цеваста звона (која нисам чуо)... и приде оперска певаљка. То што тврде да су јапански оркестар, па донекле - диригент и певаљка су Јапанци (ал' она одавно живи у Европи), и можда још троје-четворо, остали су дибидус белци. Раја се добро забављао, каже да је било „прилично страобално“. Врхунац је био на крају кад је оркестар радио селфи са публиком, попело се њих педесетак на бину, а неко је стао на... нешто код тимпана, и сфоткао тако скоро сто особа одједном.
При изласку сам, на степеништу, чуо чак и мађарски. Тако да сам за један дан извртео све језике које умем.
Упутство за плаћање паркинга је било двосмислено - звучало је као оно на аеродрому, где се плаћа на киоску, где ти одштампају цедуљу која ти отвара рампу на излазу. Зато сам добро осмотрио једног што је излазио, аха, класика, рампа је на киоску, значи плаћање кроз прозор, океј. Изманевришем некако, дођем на рампу, прозорче затворено. Куцнем чичи на прозор, он отвори ал' не диже решетку, само каже „готово, отворено је“. Таман му се завршило радно време, ко изађе после тога, бесплатно је...
Стигли смо кући за мање од сата.
Видим, јавио се и Дас, након што ме његов момак неколико дана заобилазно запиткивао за оно чудо што пребацује док у педееф... Ал' нисам имао много шта да му кажем, све то већ пише у коментарима у коду.
Сутрадан (петак, 14.) смо мислили да идемо на башту, ал' киша... Разведрило се после ручка. Хтела да води Линду и Санду на игралиште, ал' оне су хтеле једно одређено игралиште где има и велика љуљашка и клацкалица и тобоган и песак... па то све има свуда. Ал' не, него да има и дућан. Аха, ајде деда, прежи бицикл, идемо до Леснине... Нису се нешто много играле, колико да издимимо две цигаре, ал' су се зато задржале код Кинеза. Ја сам остао да чувам бициклове и утом спазим Драгану, изашла нешто на терасу, махнуо јој, познала ме, па смо се сити издиванили док смо дочекали ове да изађу из дућана. Купиле су и два јаркозелена покемона, па су јој показале и хвалиле се. Није им било уопште необично што је виде негде другде. Купила је и нове чашице за ракију, пошто смо установили да немамо више онаквих.
До вечери је пало још кише. Увече сам пробао нову чашицу. Исто смо се штогод урадили, али са мање, нешто нам се рано спавало. Онда сам све нешто сањао да неко од деце (Го?) има као фирму која се зове јако слично, скоро исто, као нешто што сам већ уписао овде у Бјо, ал' је држи неактивну, све чека да смисли неки штос како да ту сличност искористи за герилски маркетинг, а и да смисли чим би се фирма бавила. Тога сам извртео десетак кругова, док нисам убедио себе да то не постоји и да не треба да чачкам текст. Ових дана сам и иначе убацивао ретроактивно Бечкерек и Фабрику станицу па ми је глава била пуна таквог гњурања кроз причу.
А онда ме притисак у бешици дигао без везе рано, већ око седам. Наравно, приспавало ми се већ око пола десет, а и нешто сам осећао као да бих могао имати некакву викенд грипу, мало ме јуче продувао ветар, нисам више за тексас јакну, мање ми продувава она из Лидла. И прилегао сам и у сну ми дошла реч „фиропразим“, за коју сам у сну увртео да не смем да је заборавим, а није назив оне фирме од ноћас него нечег другог. И вртео сам је до бесвести, тј до свести, да је запишем кад се пробудим. И успело је, само што се више не сећам шта је требало да означава. Сад, овако будном, ми звучи као назив неког лека.
Викенд грипа је испала озбиљнија него што сам мислио, па смо све одложили 97. френдз парти - код Драгане за уторак (18.). Нешто се лако задувам, али за разлику од оног из марта 2019. сад немам осећај да нећу успети да надишем довољно, биће свега, само то морам нешто јако често да радим. За сваки случај, план је да вино купимо поподне, а увече одемо таксијем.
Испало је све супер, то колико сам се задувао док смо се попели је брзо прошло, и цело вече сам био добар. Истина, ово двоје су морали да зајебавају мало, па сам добио пар чарапа на поклон, јер ме оно зајебавала у суботу што их не носим па мора да сам се од тога прехладио... Хм, нећу их навући никад, прво што су за број 35-42 а ја носим 44, друго што су црне. Она ће, то је за њу.
Драгана није хтела да се љубимо, јер сам, јелте, грипозан. Ма, добро, кад тако верујеш шта да ти радим. Бар смо се туцали - било јаја. Клопа... развалили смо се већ од предјела, све је било супер и много, а онда нас је убила са печењем и још башка са запеченим карфиолом. И онда још парче торте и, пај сад, Борче донео нешто баклаве. Хјоој.
Нико није нешто срао, није било надвикивања и држања банке, Борче чак није ниједном држао час, чудо једно. Било ми је тешко да дишем кад смо силазили, као да ми је цела предња страна тешка, морао сам мало да отпаузирам да надишем па тек онда да зовем такси. Ту је он тек приметио са колико мало речи ја то урадим, буквално гласи „добро вече... испред Леснине... важи, пријатно“. Дакле у шест речи са све љубазношћу. Па реко шта ту има, није то дућан па да уђем и имам неки контакт онако као комшија, они су оператери, дај што више позива у тих 24 сата што стане у дан, значи кратко јасно и без вишка. А реч „важи“ је ту драгоцена, та реч је читав један уговор. И ту се он и ја разилазимо у приступу - након оних шест месеци у војсци, и тридесетак година онлајн, од чега првих десет на спорим везама, итекако сам научио да га скратим. Он није имао ту потребу, него да сваког дана попуњава интервале од 45 минута...
Тешко сам заспао. Не да нисам могао да спавам, него сам тешко дисао, притискало ме све то што сам појео и попио... али сам се пробудио дишући много лакше, чак сам (истина, тек око 11) и запалио једну и није ми сметала, вратио ми се капацитет плућа, а та као грипа је прешла у следећу фазу, густа шлајмара. Што је већ океј, то умемо и не пада нам тешко.
До петка су се изређале фазе, и радње на оздрављењу - ишли двапут у Петерхид, па сам терао косилицу, у кратким интервалима па онда већ и дужим; било је и да смо попили увече; у петак (21.) сам већ имао скоро пун обим плућа, а шлајмара је сазрела и морам коњски да се искашљем, не пушта ме док не избацим довољно. Све остале тегобе нестале.
Поново ради наш дилер за дуван, све као пре, и цена. У среду смо се нашли увече. Сад већ и унук долази на испоруку... оно кад водиш дете на посао.
Звала и Т. С. из IV6.73 (они са штампаријом, в. 17-IV-2018. - и госпоја је из одељења), хоће ипак да праве матурски парастос на 50 година. А оно на 41. је изгледало да су се тако разочарали да неће никад више да се сретну. У међувремену им је умро само један, и то од туге за кевом. Није избијао са гробља кад је она умрла. Није се женио, не знам шта је радио целог живота... Срео сам га само једном после гимназије, у мурији кад сам регистровао кола пре... око 2015. можда, нисам га познао јер се стесао, подмладио, ни близу онај буцко што је увек био. Ето, оде живот у ништа.
Спомиње се: 17-IV-2018., IV6.73, Бечкерек, Бјо, Горана Средљевић (Го), Драгана Витас, Леснина, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), матурски парастос, Мохандас Раџ (Дас), Невена Средљевић (Нина), Нови Сад, Петерхид, Рју (Раја), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), ћевапчићи, Фабрика станица, френдз парти, на енглеском