Наравно, бурек за доручак и наш течни јогурт, што су пробали али им идеја да се то пије није ишла у главу. Попио сам остатак који дан касније.
Одвезао сам их до Петерхида на две активности омиљене у Фериверу - брање вишања и ниско воће (што Јан нешто није укапирао кад смо му причали, док нисам поменуо дрвеће). Киш је навалио на преостале трешње, а помогао је и око нижих вишања; Ник је узео велику лотру и цело дрво, па је онда измуљао обе пола канте у буре. Додао сам шећер па смо се вратили.
Спремила је нешто за ручак, ал' Киш се показао као пробирач, мислио је да ће му се свидети ал' није. После је признао да му се не свиђа што је такав пробирач. И то је неки почетак. Види се да је млад и да још гради себи личност.
Поподне смо отишли у оближњи резерват (где смо били са Бертом пре четири године); прекасно да ухватимо лађу а пешке смо прешли једва 200м, Киш баш није био за пешачење, мада још није члан клуба 100. Отишли до „Трофеја“ на главном друму (види 20-X-2019.), сав туристички и етно, где чак имају и мали зоолошки врт али сад без медведа, откако је убио пре неку годину жену која га је хранила. Онда до каштела на кафу и сладолед, а Киш се прошетао до старе стражарске куле преко пута, да сними рушевине. Кула је у ствари читава, само је пао доњи део степеништа.
Увече отишли пешке до Спрингфилда, где више не навраћам, јер сам пре пар недеља затекао на столу јеловник искључиво на енглеском: ако вам се не свиђа мој језик, не свиђају вам се ни моје паре, срећно вам било са страним туристима. Ал' сад сам их и сам довео, дакле. Стандардна пица и црно пиво (Штајгер, како видим на фоткама, мало слади ал' није лоше). Киш се жалио што на сред пице има цело јаје, каже не сећа се да је то писало. Не сећамо се ни ми ни да јесте ни да није, па смо му исекли.
Остатак вечери смо пили.