01-VII-2018.

Није нам се нешто спавало, иако смо попили по пар чашица оне шљиве коју нисмо испоручили прекјуче. Ваздух био штогод спаран, а на кревету оштро оцртано светло (пун месец, разишли се облаци). Па сам устао око три и припалио. Устала и она, па смо доручковали остатке оног печења. И онда ајде на спавање. Она није баш најбоље спавала, а ја сам избацио онај грозни дебели јастук, пресавио ћебе са другог кревета и лепо заспао.

Спаковали се и позвали газду да вратимо кључ. Купили шоље за кафу доле у дућану - не пише Сокобања (као у свакој бањи), писало је на неким другим ал' те су баш мале. Сели у сакса, укључим гепеес а он се заглупи. Апликација неће да се учита, или ако се и учита добијам све неке штрафте, као на катодној цеви кад се потера немогуће брзо. Па смо отишли према реци, тамо сам на раскрсници видео неке путоказе. А, Књажевац, важи, ајмо туда, немогуће је да пут буде тако лош као до Алексинца.

Ту негде је саксо развио квар у мојим вратима, нису хтела да се затворе. Лепо чујем да је брава шкљоцнула, а онда се опет отвори. Покушавао сам форе којих се сећам са трабанта, да држим врата мало придигнута, да их мало гурам наниже, да затварам бутином иза леђа, да треснем... ништа није помагало. Док једном нисам затворио полако. Гле, ради. Ово никад није поправљено, напросто сам запамтио да се моја врата затварају „као на спаваћој соби“ (што је учитељ Јаблан некад говорио за свог спачека). Шуле из сервиса је рекао да мора да је повукао влагу (а јес, три дана кише па још у долини), па је ђубре набубрило, и то сад једино да се извади, скроз растави и темељно опере, и опет не знаш да ли ће после да ради како треба. Стенли је наредне године установио да је неки део ту постао еластичан и напросто одбије део који удари у њега. Кад се полако затвара, нема ударца. Океј, имам посебно упутство за ова врата, лакше је тако.

Био је. Чак и мало гори. Не превише рупа, али стотине закрпа на закрпама, понегде више деценија старим. Ал' леп је дан, сунчано, све се зелени, на друму смо скоро сами, и стигли смо. Па онда до Зајечара, тамо нема шта да се види, зајечарско смо пили синоћ, а ем сигурно нема шта од тога да се види недељом, ем возим, ај даље за Параћин. Е, тај део пута је био баш леп, ем довољно добар да не морам да пазим на рупчаге, ем добрим делом иде кроз живописну долину неке речице. Кривуда речица, а градитељима друма се више исплатило да направе небројене мостове него да прате реку. И овако друм кривуда, онако би био упола дужи. Вожња баш одмара, није ми било жао што смо прошли туда.

У Параћину смо једва нашли где може нешто да се поједе - бар три кафане на великом тргу претвореном у пешачку зону, и ниједна нема кујну. Нашли неки брзождер близу центра, и тамо појели невероватну комбинацију савршене пуњене пљескавице (унутра зрео млади сир) и најгорег белог сунђера од самог скроба у виду земичке. Тесто сам избегао колико сам могао, појео месо, спрао све швепсом.

Па назад на друм, нагазио педалу. Стигли кући до 17:00. Причали са Нином, видели Санду и Линду.

Узео да премерим колико смо то прешли. Укупно око 750 км. До Сокобање има 305, депутација преко Обреновца нек нас је коштала 50км, остало је обилазак преко Књажевца, где је бугарска граница одмах преко брда. Да смо ишли право на Параћин, било би само 28км, ал' тај друм је још гори, како смо после чули.

---

Спомиње се: 08-VIII-2023., Јаблан Арсин (учитељ Јаблан), Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Невена Средљевић (Нина), саксо, Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), спачек, Стенли Бергер, трабант, на енглеском