08-VIII-2023.

Јутрос, таман док сам пунио телефон (а искључим га да се брже пуни, иначе уме да траје сатима), зове Драгана, наравно на фиксни, зна штос. Најзад договорила да одемо до Сташе. Трајало јој је месец и кусур, али је постигла, за разлику од оног лика ком је требало годину ипо па није.

Мада, и тренутак је незгодан. Мене опет кренула шлајмара, много лакше него оно почетком 2019. док се нисам извештио. Нисам имао другу до марта ове године, а ова сад је баш лагана, скоро скроз сам океј осим што уме да ми се деси да се закашљем кад говорим, баш као што се десило кад је звала, а и то ме брзо прошло. Њој је, пак, много горе, у сосу је, сестри јој је баш лоше, па ћемо брзо назад, да стигне да је обиђе, ујутро је возе у Каменицу да пробају још пар ствари око терапије. Неизречено је „да се видите још једном док је ту“, јер из Каменице умеју да се не врате.

Нацртао сам се око 17:20, како је и договорено, паркирао где и иначе - 100м раније, где се још не наплаћује - па прошетао до ње, наравно да јој треба мало подршке пред полазак, чак се у неком тренутку и наслонила мени на рамена, јебе је нога баш, ал' кад смо кренули (отишао сам до кола и превезао се тих 100м, а она је стајала пред Леснином и чекала) некако се опустила и више није кукала.

Ја код Сташе нисам никад био, а она је била једном давно и не сећа се ничег. Село и иначе има само четири улице, није неки проблем, само смо га звали да каже јел да скренемо лево или десно, рече лево, „после трансформатора, изаћи ћу ја на улицу“. Па, ћоравија је од мене, уочио сам и трансформатор и њега много пре но што је она.

Жену му нисам видео од пре десет година, кад је оно био састанак математичара, и није се нешто много променила, једино што јој је коса шарена, црнобела. Каже дигла руке од фарбања, то сваке три недеље мора да се ради а изгледа добро само прва три дана. Драгана исто пизди, каже да то и пушта боју, издржи једно прање и после више не личи ни на шта. Па, оно што је показала да јој је израсло баш и није седо, не знам за који красни се фарба. Кад смо код козметике, мада овог пута није набацила мириса колико уме, опет ми је рука мирисала до увече, а и Јода до сутрадан, то мало што смо се поздравили.

Сташа добро изгледа, чак боље него јесенас, једино што нешто тише говори, ваљда сад више не мора, није у учионици. Жена му исприча да она и није била стално у просвети - радили су заједно у тепихари још док им је Радоја био шеф, па је после радила којегде, чак и крајем деведесетих у клаанци... а ту нас је онда кренуо низ ловачких прича, спомињао се и Њ, и Сабахудин („наша јаја, ваше задовољство“). Тада је софтвер већ био од неког Арпада из Алибунара... хм, имали смо и тамо муштерије, можда је и то неком генетиком кренуло одавде. Па сам се сетио чувеног Пакија из Преспрома, најбржег оператера у граду (прича је тамо).

Од ракије сам понео трешњу из 2022. а за украс опет једну саксију боливијске папричице. Њих двоје одавно више не једу љуто - он од операције, она од једне прилике кад се предозирала, пет печених лара заредом, није јој било добро. Ал' нема везе, код родитеља женске деце (а математичари које знамо су већином ти) се зна, све је то за зетове.

Драгану сам испоручио где треба и кад треба, па отишао до Спајиза да видим тог селена, што сам заборавио да купим прошли пут, ал' се испоставило да ни онда нису имали, немају га већ месецима. Бар сам узео желе бомбона, то им се свидело прошли пут. Кад сам дошао кући, нису навалиле на то, него на грожђе што је Сташа послао, чудо једно. Досад је било да не можеш да их наговориш да једу воће, а и колико прошле године је било да може грожђе ал' да им се ољушти. Ово ваљда има тању љуску и ситније семе, па иде, баш су навалиле, нарочито Виолета.

До вечери ме прорадила шлајмара како треба, преспавао сам сав нешто забуњен, с тим што сам целу ноћ сањао исту ствар, да је ово нешто као нека епидемија али ту су неки (Кинези из гумаре?) који тихо, на гурку, постављају шта треба где треба, људи се сами некако усмеравају куд треба а да нико ни прстом не покаже куда то треба, Бурунди коментарише како је то или спонтано или нека висока завера, али свеједно људи бивају излечени а све изгледа спонтано, ко га је спонтао свака му част, и ја једва чекам да се пробудим да видим шта је од тога стварно а шта сам сањао. Наравно, чим сам се коначно пробудио (оно три-четири пута што није било коначно, не бројим, ту сам се враћао и настављао исти сан) било је јасно да сам сањао све. Ал' и било ми је лакше. Истина, током дана сам још двапут легао да одремам, али смо и отишли до Петерхида, она скупљала јабуке а ја гурао косилицу, бар овај део што се види кад седимо.

И онда два-три дана кад се није догађало ништа. Деца прездравила, код њих је то лакше прошло, само је Раја каснио. Мене држала шлајмара (и то чиста, ништа дуван, у ствари сам нормално пушио све време, без надражаја), а у суботу ујутро сам укапирао да сам најзад преспавао 8 сати у комаду, без буђења кашљем). Но, у четвртак увече је докачило њу... те тако изгледа нећемо ове године водити клинце на дане пива, увек нам је неко шанадан. Бар је за то време урадила једну ствар која ће нас држати бар две зиме, а биће тога још... истуцала је у блендеру те ситне боливијске папричице, које је претходно исушила горе у оној Горењевој сушилици. То је тако јако, на вр ножа је много, и то оног са узаним врхом, греје ко лудо. Дозирам га виљушком, шта се задржи на крацима, два-три пута, је довољно. [овај део пишем марта 2024. и нешто нам се повећала доза, трипут на вр ножа је таман доста за тањир сарми, а од те пиксле фали већ трећина... ал' има још једна неначета]

Бар сам довршио најгори део генератора страна за sGradlj.com, оно за вицеве, јер их има преко 1600 и то је немогуће организовати тако да не буде превише на једној страни а да опет не буде превише линкова на њој. Те сам оставио да у заглављу не буде све, него само линкови на целе теме, и линкови на све странице у текућој теми. Ово је штогод зајебано, остале стране су или прости спискови, или по почетном слову, док је ово по темама, а свака тема има до 2048 знакова полазног текста по страни, па колико страна изађе. Морао сам и да измислим поље где ћу да уписујем странице... зајебано, ал ево сад ради.

Могло би то и боље да изгледа, ал' овако бар ради и... брз је тај пајтон.

И тако се у суботу ујутро јави Лена - не ради више за оне из Калифата, и стан је званично отплаћен. Слобода и слобода, мало ли је.

Поподне смо успели да одемо на Дане пива, некако. Раји није било баш најбоље, али није хтео да пропусти. Санда, пак, је ово унапред прогласила за „најбољи дан одувек“. Сви у комби, паркирање на старом месту, кратка шетња до Житног... једино је добро било што је бенд пичио „Црну даму“ од Смака, гитариста се ударнички уживео у улогу Р.М. Точка, певач истина терао високо, ал' ајде и Ранђа је. Но, приметим да већ 30м ходамо по слободном ћошку Житног, што значи бар три непродата места за штанд, лош знак.

Пиво (Штајгер) се нудило за 300 и 350 динара, остале нисам ни гледао. Сурово, било је 150 до пре пар година. Деца су хтела по бургер, тј Раја и Виолета. Прескочили смо први штанд, сувише далеко на ободу, вероватно јефтиније њима и вероватно слабијег квалитета. Следећи, на месту где је иначе такси станица, особље у мајицама од „Москве“, а од њих су и омотнице, код тих смо и прошле године, ал' делује да није исто особље, запамтио сам их јер ми је фотка красила иконостас још цео месец. А онда видим да ово и није баш то, пише да је „Пилот-С“ из Сопота, и једна роштиљџијка има њихову мајицу; још три имају од неког Врањеша, остале од Москве. Хммм... ал' док сам ја то приметио, већ смо узели пар пљесака и сели у суседну шатру, док се то поједе.

Пљеске нису ваљале, Раји се баш видело да му није добро, шест залогаја па одустао, а за њим и Виолета, не свиђа јој се. Узмемо ми да пробамо... јој. Земичка (ни налик сомуну!) је сунђерасто скробно срање, још горе од очекиваног, упоредиво можда само са оним гованцетом од 01-VII-2018.. Али ни месо не ваља. Јесте месо, јесте право са ћумура, није нешто бајато па да је воњ маскиран зачинима. Само што је иста сунђераста маса, без укуса, нема ту сокова, само занимација за зубе - јесте еластично, ал коме уопште треба тако еластична пљеска? Нема ту среће. Оставимо више од пола непоједено на њихов бочни резервни роштиљ, и остало је тамо бар пола сата. За то време они нису то приметили, ал' се надам да пролазници јесу. И то кошта 450 - па најскупљи у граду кошта 350 и бар је чисто месо.

Нисмо стигли далеко. Деца су добила шећерну вуну (двапут!), по чашу слашија (млевени лед са вештачким укусом вишње, јер пише да је од боровнице), ја се прошетао да купим ћетен алве (овог пута паковане, од исте госпође, ал' нешто је овог пута превише шећера, чудна текстура), а онда налево круг, идемо кући, Раји стварно није добро. Санда и Линда су свеједно прогласиле ово за тај најбољи дан свих времена. Ма срећан и ја, за тих 50 минута сам се солидно нашкљоцао.

У недељу је већ било добро време да отерам комби и шворценигера до старе куће, да покосим. Попричао, прво са Сусједовим (в. Кућни) сином, руши гаражу (в. доле), па је морао да паркира једна кола на травњак, да мајстори могу да утерају камионет. Одмах му се накачила жардињерија, што се паркирао на јавну зелену површину, то припада граду, а јелда а што га онда град не коси него морам ја, е па ваше је да га одржавате, а шта морам да косим а не смем да паркирам... Што сам све већ раније чуо, није му то први пут, канда му памте историју па га држе на оку, колико да не помисли да су га заборавили. А онда наиђе и Занин отац, па сам чуо причу „а што мој газда има четири аутошколе? Зато што термине за полагање дају по школама, и овима што имају по два-три инструктора кандидати дођу на ред за две недеље, а њему са тринаест чекају по два месеца... па је поделио то на четири школе, тако регистровао све под истим именом само 01 02 03 04... Истина, сад плаћа кирију за три учионице које не користи“.

Него те наше гараже... нелегалне од 1971. (и наша је из исте године), јер је изашао градски пропис да у нашој зони нема нове градње, па је решено, након што је неко оцинкарио, да се сматрају за привремене, дакле непостојеће у смислу катастра, али и да се опорезују. Тако да и даље плаћамо нешто што не постоји. Е сад пошто је његова половина куће страга, гаража му заузима пола авлије, не служи ничему и још и кошта, дакле руши. Леле, како се онда зидало, стамено, ту има толико арматуре у бетону, мечку да родиш* док изломиш.

Међу поштом што сам покупио из старе куће нађемо и две цедуље за неиспоручену препоручену пошиљку, једну за њу једну за мене, те одем сутрадан до мале поште на Леснини да подигнем. Каже пауза је, још шест минута, па ако имате нешто за то време... Па и имам - одем до „Деметре“, што је као Шпаиз, али немају селена ни они, у ствари каже да већ пола године нико нема, ућутао се добављач. А пошиљка, ма исто као и прошли пут, обавештење да нас је банка рада видети ради провере идентитета, аха, да, знамо, где сте били пре три године кад су нам истекли стари папири. Али, зачудо, добио сам оба, и своје и њено, јер сам испоштовао паузу и нисам гунђао. Обично су поштари најстрожи део државе, проверавају чак и важење легитимације, пицајзле тоталне.

Бар сам имао разлог да мало прошетам бицикл.

Седамнаестог је Бурунди цео дан коментарисао шта се догађа у прапостојебини - ппп је био офлајн, тј нема сервера. Током дана се испоставило да се номинални власник сервера попичкао са неким од модератора, па је био банован на два месеца, па је попиздео и угасио сервер. А почело је око тога да је тражио да не буде више он власник, ајде неко други. Решило се до краја дана, а нисмо добили баш талас избеглица, нисмо морали да дижемо мостове и пуштамо крокодиле у шанац, једино се активирало двоје-троје који су одавно отворили налоге и код нас.

----

* у енглеској верзији „bear a bear“... што ми је било смешно.

Спомиње се: 01-VII-2018., 24-III-2024., sGradlj.com, Бурунди, Виолета, Драгана Витас, жардињерија, Зана, Јелена Средљевић (Лена), Јода, Клаанца, Кућни речник, Леснина, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Петерхид, ппп, Преспром, Радоје Малетин (Радоја), Рју (Раја), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Станоје Сердаревић (Сташа), шворценигер, шпајиз, на енглеском