24-IX-2018.

(... 2 речи...)

Попили смо кафу у соби. Рецепционарка нам рече синоћ да у соби нема детектора дима и да се ње тиче шта радимо у соби. Дакле, напокон.

Доручковали остатак печења од јуче. Добро је и хладно, а и брже овако него да свраћамо негде.

Онда смо се спаковали па на друм. Опет исти, па сам нагазио. Преде саксо. Негде око Смедерева излетимо из лета и улетимо у јесен, олуја права. Температура пала 15 степени за два-три минута. Опаки облаци. Бар сад имамо стални кишобран у колима.

(ову фотку сам качио и на Бурунди, кажу ретко виђају овакву постапокалипсу)

Звали Лену да се најавимо, па звонили на улазу, ништа. Па продужили кући. Стали у Стајићеву на феноменалну лесковачку (350г меса, јеботе, зачињено како ваља, а ни лепиња није редовно индустријско срање). Онда звони њен телефон. Лена. Тако јој је жао што није била код куће и није понела телефон, обоје су били доле у дућану, бакалук. Хтела је да седне на бус и крене за нама. Не, рече она, брже ћемо ми. Мислио сам да ћу бити уморан за још 140км, ал нисам био.

Те смо се вратили на Нови Београд и испоручили сланину. Попили кафу и тутањ кући.

Ово је други пут, од 30-XII-1998., да сам двапут у истом дану возио до Београда.

---

Спомиње се: 30-XII-1998., 13-V-2019., 01-II-2021., Бурунди, Јелена Средљевић (Лена), саксо, на енглеском