Ових дана сам почео да смишљам ову аутобиографију. Да сам је писао раније, вероватно бих почео од детињства и никад не бих стигао у овај век, него бих прерађивао почетна поглавља да убацим шта је све после испало важно.
Уместо тога, потегао сам Зод, оно за Герија. Њему је служио да пише низ књига (од истих поглавља) из астрологије. Уместо назива поглавља, ставићу датуме, и писаћу дане насумице, кад се чега из прошлости сетим. А онда ће једно повлачити друго. И јесте - сетио сам се и да од средине деведесетих још вучем гомилу фајлова на диску - поруке са сезама, датиране коментаре у коду, имејлове, фотке (дигиталне од 2000.) и да из тога могу да отприлике реконструишем свој живот. Без неке главне радње, ни нема је или их има превише, него онако насумице да попуњавам редослед како га се сећам. Ако убрљам неки датум, или редослед догађаја, присутне персоне драматис - па шта. За понешто ћу свакако морати да лажем, да изврћем имена, чак и своје (мада ће то тешко ићи)... а онда једног дана то дигнем на мрежу, у некакав вики или блоголики формат, са добром навигацијом по датуму, излинковано по местима, лицима и датумима, где се већ помињу. Те сваки посетилац може да навига цик цак како хоће. Ето мени разоноде за пензију.
И овај датум узимам по најстаријем генерисаном хтмл фајлу на диску (ово је тек 154. чланак... а у тренутку кад ово преводим на српски, 2022., има их већ преко 2000).
На УАу, расправа са неким ситнијим богомољцем, није тешкаш:
Ако чекаш да ти неко други „докаже“ да постоји Бог пре него што одлучиш да верујеш, начекаћеш се.
Знам. Појам је ван логике, и у ствари се са њом узајамно искључује. Веровање се тражи јер логика ту не ради. Ко користи логику, тражи доказ. Ко има доказ, не мора да верује. И јесте, веровање је ствар одлуке.
Него, у ком узрасту би ту одлуку требало донети?
Нема разлога зашто би се неко целог живота држао/ла „вере“ без доказа стварности у коју верује. Како би то пуст живот био. Бог вернику обећава доказ. Доказ стиже у виду субјективног личног доживљаја. Жао ми је али тако је, тако је пројектовано. Субјективно је.
Онда је то уверење, не доказ у обичном смислу. Међу основним условима за доказ је да може свако да га понови. Али може неко да верује да је добио доказ, што је противречно: ако је доказ, онда треба да је свеједно да ли се у њега верује. Али како рекох, не очекујем да ту буде неке логике.
Али упорни буду награђени доказом.
Опет, изгледа да различито тумачимо реч „доказ“. Ако је тако личан, и непоновљив, онда није доказ, нити очекујем да буде. Одавде гледано, не може га ни бити, ни потврдног ни одречног. Другим речима, у расправи о постојању божанстава, њихова дефиниција је брушена пар миленијума до те мере да су тачно неодлучиви. Нит се може доказати ни оповрћи постојање. А пошто је логика непристрасна, верницима остаје само да верују, јер доказа неће бити, а неверници могу да бирају.
Доказ који помињеш је само додатак у који верују они који већ верују.
А онда и (не)чувени сукоб између Маше у једном и Трише и Питера у другом углу, управо у току. Она ми је проследила њихову поруку:
Здраво „Шаломе Рабиновичу“
Шта ти је? Зар стварно мислиш да су људи тако глупави да ћеш да се извучеш из овог?
Вређаш Фреда и вређаш своју (и моју) религију својим понашањем. ОДРАСТИ!
Овај је сукоб брзо постао јако ружан, а не сећам се тачно ни око чега је кренуло.
Сутрадан је ћале јавио да је умрла Ивка.
Ћале је организовао и да се на нашој кући офарба капија.
Првог је и Жарко кренуо за Њујорк.
Ту негде је и Го положила тај возачки. Рикарда сам научио да мења брзине и да штогод маневрише по празном паркингу, дакле укупно један час, није био ни тако лош али га није ни занимало, није се јавио за још. Те је мој посао овде завршен, могу да се вратим кући и видим на шта ће сад да личи кујна, спомињало се неко сређивање радне плоче за судоперу, то да видим. Паркирао авион за који дан унапред.