14-IX-2019.: С комшијама у Вршац

Годишњи матурски парастос за IV₄, или како рече Жуца, „још један аранжман наше туристичке агенције“. Конкретно, „ајмо док још можете да возите“. Понудио сам седам места у комбију ако треба, али само као резерву - прошле године сам дошао комбијем (08-IX-2018.) па сам имао само два путника за тамо и четири у повратку. Замало опет тако, али сам се за длаку извукао - дошао сам код ње бициклом (само 1,5км од мене), оставио га код ње, па смо чекали да се појави Влада. Њему рикнуо ауто па је позајмио од рођака за тај дан.

Овог пута смо ишли на Вршачки брег (који је сад технички планина, штогод прелази 500м, мештани нему појма, и даље га зову брег), код Чарге и жене му („трећа, најбоља“). Гаша је позвао пушаче у свој Саб (тј Драгану, Л. В.К. и мене); Бајло (и рођак му, са истим презименом) су нас чекали успут у свом селу. Били су и Милица, Јозда, Борче, Радоје, Л., Владимира.

Прво смо свратили до вршачког гробља, где је сахрањен Б.Н. (њима већ фали шесторо; ако смо ми и били први ком је неко из разреда умро, они се сад такмиче са IV₃ ко је проређенији); његова удовица нас је већ чекала. Паркирали смо се код северне капије а не главне, па сам морао да изигравам водича, до главне има само 100м, чега се нико други није сећао. Ја јесам, био сам ту трипут за последњих пет година.

Онда смо се одвезли до манастира, мало даље од места где се одваја пут до Жаркове викендице. Као чврсти неверник остао сам напољу, пушио и чекао. Бар сам нашао чесму са свежом водом, и повеће дрво да га запишам. Нико ми се није чудио, како рече Милица „ма он ти је наш антихрист“. Онда смо се одвезли уз брдо и паркирали уз туристичке аутобусе, па покупили све ствари из кола, рачунајући да нас чека пар стотина метара успона. Ал' јок, само 50м у страну, благо низбрдо. Симпатично им је месташце.

Такозвани кетеринг је само донео роштиљ спакован у стиропор (месо између доброг и одличног, како које; хлеб одвратни бели индустријски сунђер). На сточићу (од калема за дебели кабл) три боце жестине - Јозда, као и обично, донео лозу; домаћини донели древну боцу месног вињака (мало касно, коме се пило је већ пио нешто друго) и ја боцу лањског тутифрутија. Прилажем, с поносом, фотку стања пред крај, види се колико из које боце фали.

Јозда је богорадио на пушаче, не превише и не прегласно, али се чуо, те се Л. жалила како „Јозда ми не да да пушим“, па сам рекао полугласно „да му кажем да јој да?“, што је само Драгана укапирала*. Свеједно, довољно ме изнервирао па сам одбио да идем с њима горе до тврђаве. Антипушачи нек заузму који год хоће простор и задрже га за себе, ја им тамо не идем.

До краја и није било ништа битно, осим што смо се враћали упола спорије, више од два сата. Јер возачи прва два возила нису млађи од осталих, и како се смркавало тако су возили 90, па 80, 70... до скоро 50. Гаша је рекао да би могао да нагази педалу и претекне цео конвој, али чему. А ни мени не би помогао, морао бих да чекам Жуцу или да крадем свој бицикл из њене авлије.

Вожња од ње до куће је била добра проба за моје ново светло, и е јебига нема добар контакт... док нисам повукао кочницу. Аха! Везао сам масу за опругу кочнице (то сам могао прстима), а покретни делови кочнице немају најбољи контакт са оквиром, то је подмазано, а па добро, везаћу то боље.

----

* Тек две-три године касније сам схватио који сам зицер пропустио. Могао сам да кажем „ево даћу ти ја“...

---

Спомиње се: 08-IX-2018., IV₃, IV₄, Велемир Прокин (Чарга), вињак, Влада Марканић, Владимира Бркљевић, Гаврило Ташков (Гаша), Драгана Витас, Жарко Зарин, Живана Арматовић (Жуца), Јован Зданић (Јозда), лоза, Малиша Борковски (Борче), матурски парастос, Милица Зубатовић, Ненад Бајло (Бајло), Радоје Стевић, на енглеском