26-XII-1974.
Стиже холандско-швапска банда, Олет, Гари. Рудолф и његов другар с посла (никад видео, ни пре ни после). Тј не с посла него из пандурске школе. Ту сам чуо и откуд он у мурији. Имају онај испит кад могу да изврдају војску, а на испиту ти судиш систему, и ако не нађеш довољно јаке разлоге против система, има да окачиш цев о раме и одслужиш. Ако успеш (а има таквих), служиш цивилно - гураш колица у болници или тако нешто. Рудолф је, пак, успео да промаши термин за тај испит, јер је био преко у Холандији код Олет, на стрикингу (оно кад трче голи док их можда не ухвате). Тако да уместо да служи систему са дугом цеви о рамену једну годину, отишао да му трајно служи са кратком цеви за појасом.
Никад није био неки ђак, једва је завршио средњу, упркос богатом речнику и знању за могућег интелектуалца. Тако није могао на државни факултет, а за приватни тек нису имали ни у сну. Тако је постао пајкан, похађа ту пандурску школу. Обичај у школи им је да се свако ф изговара као пф, дакле Пфердинанд, Пфранкпфурт. Или у строју, кад официр дрекне "achtung!", са нагласком на "acht", из строја се чује "нојн, цен, елф...".
С лева, Рудолф, Гари, колега, Олет.
Мислећи да имамо мање бензина него они (ово је време првог ОПЕКовог удара, а они су поверовали, последњи пут, антикомунистичкој пропаганди), оставили су спачека у Пасауу, па свратили прво код Лајна (баш као и ми прошлог месеца), па возом овамо. Успели смо да их потрпамо негде да спавају (немам појма где, било је тесно). Једно вече смо отишли код ње, а Ома је направила праву рибљу чорбу. Љуту како већ бива, или како рече Олет "ево га осећам почиње!!!!". Снимак је начињен неколико минута пре тога. Врата иза ње воде у две засебне просторије, тзв. резиденцију. Та су врата већ једном била зазидана, па пробијена поново, што ће се поновити још пар пута. Завршава се без врата.
Знам да смо ишли да посетимо Џенка на његовом крају Руже (иста зграда где су и Аранка и Оли Бој, иза последње на слици). Мој шињел је већ продужен тим бајаги крзном.
Слађа је на неким фоткама уз полицу са књигама (Рудолфов 60мм колор негатив, лоше развијен, боје размрљане, некако сам успео да га преснимим 13-VI-2012.)
Сад тек видим тристаћа у позадини. Овај сигурно није био службени.
Колега је лево, Гари у средини, Олет му између ногу. Кућа у позадини одавно нема. Бетон на ком стоје је сад дечије игралиште, на 25. мају.
Кућа у позадини је тик уз друм, ту има можда 70цм тротоара, а кишна канализација је можда постојала али није најбоље радила, или је није ни било, па је сваки пар точкова дизао прљаву воду високо и бацао је на зид - види се чак и на овом шмрљавом негативу. Други разлог што смо избегавали да идемо туда је што је ту, мало десно од тих прозора, била некаква штенара. Дуго би била празна, а онда би се десило да заборавиш на то и прођеш туда, и одједном ти код ногу залаје десетак јако лоше расположених џукела. Ту доле су биле неке решетке, можда је био и некакав подрум па се туда убацивао угаљ, што је мало вероватно, ово је био сељачки крај, није ту било каљевих пећи ни централног грејања. Још је горе било кад су те решетке испале, негде око 1971., па су ту биле само искрзане рупе у зиду. Паса више није било, али смо свеједно зазирали.
Спомиње се: 13-VI-2012., 25. мај, Аранка Гнајс, Аријан Ферсхор (Гари), Градивој Јанкулов (Џенк), Меланија Мерћеп (Лајна), Николет Сметс (Олет), Оливера Стојановић (Оли Бој), Ома, Рудолф Охснер, Ружа, Славица Тејин (Слађа), тристаћ, чорба, на енглеском