јули 1979.

Моји отишли са баком опет у Борик, оставили нас саме код куће. С једне стране супер, најзад сами и неким чудом најзад мисле да ћемо умети сами да се снађемо. С друге стране, видело се да кева ипак није одушевљена снајком и да све мисле да ће нам пропасти штагод да смо планирали, па ће да нас критикују уздуж и попреко а помоћи ће нам понекад, колико да измере колико ћемо за то бити наглас захвални. Што је углавном радило, али не како је смислила. Свеједно, њих нема, кућа сад наша, и тако ће бити и народних лета.

Па смо решили да преуредимо моју, овај, нашу собу. Три велика паноа прекривена фоткама (и штампаним стварима из живота, нпр. постер диска у Задру, па онај што сам штампао Слешу, кутија за клозет папир, један цртеж тушем) сви лете са зида. Ечи је наишао једном, па сам записао његову, касније често цитирану, реченицу "крозвири па ћеш крозвидети да је кроспо", што сам записао на свеже ољуштеном зиду негде, а онда су и то прекрили тапети.

Лепљење тапета. Ћерпич, тачније набој, је тврд и гладак, и углавном је премалтерисан још 1963. или још пре, како где, али су углови заобљени а зидови мало угнути како се иде ка врху. Доста ми је помогла диференцијална геометрија, па сам знао шта може да се постигне маневрисањем траке, а кад морају да раде маказе и скалпер. Папир је био ојачан мало пластиком с лица, па се није теглио, без обзира на то колико је влажан. Зато смо искористили цветну шару, па смо обрезивали око цвета тамо где смо морали да преклапамо, да се не примете резови у шари. Они љубичасти зидови су сад били у неком смеђасто-зеленкасто-бледој цветној шари, много бољој него што звучи кад се напише. Уместо лотре смо користили стари кухињски сто.

Под. Купили смо тепих из једног комада (од тепихаре из месног текстилног комбината, доста чувене, извозили су понекад чак и у Персију), исеченог по мери за цео под, подрезали ивице где је требало (око каљеве пећи смо имали доста да исецамо, око довратака већ мање) и онда прибили летве преко ивица, да се не заврће.

Онда је стигао намештај, нешто словеначко (није Леснина, није Марлес), из дућана у истим просторијама где је некад био диско на Грошу а још пре пошта и пре ње кафана. Стигло је камионетом, а пар дана касније је дошао мајстор да то све састави. Имали смо два усправна ормана, полицу за књиге, једну ужу полицу, мост којим се то спајало изнад кауча, један нижи ормарић, писаћи сто и столицу. Четрдесет година касније је све то и даље у употреби, након само две селидбе, једино је тај мост напољу на тераси и не изгледа најбоље.

Радила је колико и ја, нарочито око тапета. Стомак јој је већ био поприличан. Али сад смо били спремни, беба има где да дође.

Кад смо све то средили, сетимо се и да направимо ону крушка фотељу. То је лако сашила и ставила цибзар где већ дође, проблем је био чим је напунити. Требало би стиропором у зрну, чега нема у продаји, остаје само да покупимо све могуће комаде стиропора и мрвимо их... хм, ајде да пробамо. Пробали смо свим и свачим, седели увече пред гаражом, цркавали од врућине, мрвили постојеће комаде стиропора чим смо већ имали - рецкавим ножевима, грабуљама, свачим. И штогод да урадиш, зрнца неће да оду куд треба, него се залепе за кожу. Скинеш их са једне руке, пређу на другу. Сасвим случајно смо пронашли како се то скида: на дување. Ваљда треба мало влаге из плућа да рашчини тај статички електрицитет.

Једно вече су нам тако били дошли и Лоба и Гита, док смо то радили, па су се придружили и они, ал' онда се појавило и нешто ракије па нисмо урадили баш много.

На крају је фотеља била донекле пуна, можда 40-60% предвиђеног, и никад није могла да послужи као наслоњача, али је имала своје предности и кад и за шта да се користи - пре свега за подупирање леђа кад се лежи на поду.

---

Спомиње се: Борик, Грош, Ендре Фелбаб (Ечи), Задар, Маргита Гунароши (Гита), Мика Зеленић (Слеш), Слободан Шумић (Лоба), на енглеском