Моја свастика од тетке. Била удата за Лобу, сликара. Без деце. Радила у банци док се нису развели. После отишла у Француску, где се и удала (игром случаја, исто презиме као ми). Последњи имејлови из 2000. су неким чудом носили датум из 2094 па би се дуго појављивали као најновији, док их нисам преместио у архиву.
Појавила се на скајпу током дочека 2012. са тим новим мужем, дебељком весељаком, који се баш добро забављао. И она се тако јако обрадовала што нас види, јој баш ми је мило, јој љубим вас, а онда опет годинама ни речи. Чули смо да је долазила кући више пута, нит се јављала нит је питала за нас.
Јер, увек нас нађе само кад јој нешто треба. Можда је поверовала у уобичајену причу, коју никад нисмо директно чули али објашњава доста тога, да смо се из Америке вратили јер смо тамо пропали, подвијена репа. Те се можда боји да, ако се сретнемо, можемо да тражимо да узврати понешто од оног што смо јој некад чинили. Ни за ово нема доказа, али исто објашњава штошта.
Два-три пута смо ишли да јој обиђемо кеву, која је ваљда последња жива остала од браће и сестара (а и најмлађа је, мада и она већ преко 80). Сетила нас се тек новембра 2020. кад јој је кева закачила вирус и заглавила у болницу, па да дежурамо код телефона.
Иначе, рођена је 22. августа 1959. тако да је била редовна за августовске рођендане.