август 1974.: Принудно летовање
Увече 27. јула у диску, рече да ништа више не кажем против њене кеве, јер "све су кеве себичне". И у праву је, овог пута сам ишао у Борик не својом вољом, него што су ме натерали. Ту сам се заинатио и решио да не идем никако. Растанак је био тужан и врућ, плакала је, замало и ја.
Приредио сам поприличну сцену код куће, што се завршило огољеним претњама, оно "док мој хлеб једеш" итд. Другим речима, нема педагогије, нема награде за успех, важније је шта ће комшилук да каже. Доообро, ово је остало запамћено, хвала на изгласаном поверењу.
Кренули смо те ноћи, и јесте, одвозао сам свој део. Посебно се сећам оног кад сам упао између два бугарска осамнаесточкаша негде у Славонији, који су држали минимално растојање. Извукао сам се тако што сам изашао на паркинг код мотела у Спачванској шуми.
После смо се закачили још неколико пута, није то тек тако прошло.
(Илона и Аранка у фићи, у некој од питомих западнобосанских долина)
Шеширџијама сам већ био писао да нећу доћи. Свеједно, тамо су већ били Олет, Лајна (са кевом), Мачка, Гари и Ханс, и мање више сви се разбежали за три дана - касно је, то је све јулско друштво. Мало дуже је остала госпојица.
Купао сам се отприлике сваки други дан, пио по четири пива свако вече док кева није почела да пизди, онда целу недељу нисам попио ништа. Мислим пиздела је и на то ал' шта сад да ми каже, смета јој кад пијем смета кад не пијем, шта сад треба маму да питам колико ћу да пијем? Онда фала, радије нећу. Све скупа провео сам летовање у тихом штрајку. Нећу вас забављати, ја сам овде само возач.
(Лајна седи Олети у крилу; рибе иза се сећам по лику, ал' ни имена ни контекста)
Негде друге недеље се као скупило неко друштво, неки црнац Холанђанин (са Арубе, усвојен, и не да је успео да поцрни него се и љуштио, било га срамота). Дописивали смо се, па сам био прилично у току са догађајима код куће. Негде пред крај смо тај црнац и ја почели да мутимо неке коктеле, од свега што се затекло, па је ајде тих последњих неколико вечери личило на нешто.
Ови што су ме знали од раније кажу да сам се јако изменио, да нисам који сам био, боље било онако. Боље вама, ја сам ово изабрао.
Последње вече сам збућкао неки коктел без њега, и попио га већином сам, није било ни тако јако лоше. Имао некакав блиц па шкљоцнуо понеки снимак.
(тип са Арубе и Аранка)
Било пало неко подјебавање ту пред крај, бака предложила да Аранка и ја кренемо њиховим фићом пре њих, Илонки Гнајс се још није ишло, остало јој годишњег. Видим куд је кренуло, испитује се реакција, фала лепо, знамо се. Што се мене тиче може, јебеш Аранку, нек ми је и друштво успут, само да стигнем кући који дан раније. Мада, не бих са њом никад. А и прозрео сам шему, ово је био покушај да ме закаче за њу па да моја драга нестане са слике. Наравно, цела ујдурма је бакино масло, то сам јој запамтио. Ништа од свега тога, вратили смо се кући по првобитном плану.
Вожња назад је прошла нормално, само сам био поспан. Оно парче од Новог Сада до куће сам возио ја, оном брзином којом видим, дакле понегде и само 40 на сат, душа ми спава. Стигли кући негде око десет, на брзину истоварили само најбитније ствари, и одох ја да је нађем. Расанио сам се скроз, умор нестао. Није била код куће. Одем до Маришке, није ни тамо, само њен брат и још један поправљају фићу, у 23:00... Шврљао улицама куд би могла да са враћа из града, и најзад је уочим, иде са неким типом, строго раздвојено. Паркирам испред зграде неке, она ме позна, и без речи потрчи према мени, загрлимо се. Онај тип стоји збланут, не зна шта га је снашло, буљи у нас минут-два и ништа му није јасно, на крају одмахне руком и оде. После смо чули да је и Маришка прошла док смо тако стајали ту, нисмо је приметили. Негде у десетом минуту укапирам да сам паркирао преко тротоара и да нас људи обилазе да прођу. (... 23 речи...)
Са кевом сам се озбиљно посвађао 18. кад је довела у питање шта је она радила док нисмо били ту. Ако ћемо тим да се бавимо (а није искључено да је цело то летовање био покушај да ме откачи од ње и пребаци на Аранку - ако је то, не зна ме), па је онда ћале прорекао да ћу кад тад најебати, најкасније у војсци, јер не поштујем старије. Ма да, видим чим се бавите, и то је за поштовање? И онда, кључни аргумент, како успевам да се тако лепо сложиш са људима из целог света а са својим најближим не можеш. Па, са њима немам ништа па иде лако, а са вама сам рачунао да могу да се договорим па видим не иде.
Ту се таман нешто смирила ситуација, кад дође она те одемо на базен. Кад смо се вратили, ови моји сви одвалили сијесту. (... 19 речи...) неко виче са капије - дошле Василија и Иванка онако, по слике. Дао им слике, поседели мало... (... 9 речи...)
Увече гледали "Кужиш, стари мој" али у "Војводини", дакле без тона. Домаћи филмови никад нису имали претерано добар звук, али у том биоскопу се ама никад није чуо дијалог у њима. Како се то трефљавало, ни дан данас ми није јасно. (... 12 речи...) Испричао јој шта је било са кевом. Мислила да је она ту нешто крива али реко не, ово је између нас, само ти причам да знаш.
Да су ме пустили на летовање код куће свега овог не би било. Можда, али би пукло кад тад. То је до нашег положаја, материјално нисмо независни, имамо формалну слободу али у задатим границама, дакле немамо. А кад хоћу да почнем да зарађујем тај свој хлеб, онда је само ти учи остало је наша брига. Општедруштвени систем за одстрањивање младих из друштва. Дај му шта мислиш да је лепо и тражи да буде задовољан, а ако није, захтевај да буде.
19. ваљда био Ечи. Развио негативе. Убеђивао рибу на базену да немам 19 година и да имам право на пола цене (2 уместо 4 динара), још два-три дана - рођендан ми је у петак. "Бићу тамо" рече она.
20. Ова ми више не верује, морао сам да платим 4. Она прошла за две. Ко је овде старији, бре?
Изашли негде, да ли у Трпезу или код мене. (... 24 речи...)
21. ишао по граду, вадио крв, сређивао за неко лекарско, ваљда ми треба за пријемни за академију, шта ли, фотокопирао документа итд. Оној на базену показао личну карту.
Ово сам записао много касније, у расправи са неким на мрежи, па преносим овде. Време би требало да је било ово. Истеривао сам старог шкодилака са паркинга иза Леснине. Немам појма шта сам тамо тражио, можда сам куповао нешто за кола код Бангроа.
Излазим тако са паркинга, и нека баба хоће да пређе са унуком преко излаза, па стојим и чекам да прођу. Клинац се заинатио нешто и дерња се, и она ни пет ни шест него му каже "буди добар иначе ће онај чика да те однесе". Прозори су ми отворени, чујем је одлично, па је чула и она мене кад сам је питао чиме сам јој се то замерио, осим што стрпљиво чекам да одлуче прелазе ли или не, каквом то расизму учи клинца, какав разлог има да га учи да су брадоње увек негативци, какав пример она то даје детету итд итд. Изручио сам јој цео товар педагогије, који ми је њена генерација дотле натоварила. Задовољство је могло да се мери само са оним кад смо једном изашли на улицу (пратили госта, ваљда Слађу и ухватили неку госпођу како краде цвеће из наше леје пред кућом, и одржали јој вакелу о пристојности и "јел вас тако ваша нана васпитала, да крадете цвеће". Баш је забавно бити, макар на тренутак, на другој страни :).
Спомиње се: Аранка Гнајс, Аријан Ферсхор (Гари), Бангро, Борик, Василија Зајић, Госпојица, Ендре Фелбаб (Ечи), Иванка Стојанчев, Илона Гнајс, Леснина, Меланија Мерћеп (Лајна), Николет Сметс (Олет), Славица Тејин (Слађа), Трпеза, фића, шкодилак, на енглеском