Пошто је наш (сад редовни) месар, где смо куповали по пола табле сланине скоро сваки пут кад бисмо ишли за Београд (млади пар је на кето дијети, па им носимо сланине и јаја, прошли пут 13 картона) затворио дућан „због година старости“ (тј има преко 65 па мора да седи код куће), ... ал' сам закомпликовао ову реченицу, уф.
Ајд испочетка.
Већ десет година се патимо са налажењем добре месаре. Није толико до меса - и свеже сечено и паковано је добро и видиш шта купујеш, није то проблем, него кобасице, сланина, салама и остало, што нам је чреву драго, е то је проблем. Већина, нарочито два водећа ланца (Мркшић, Матијевић) и Плусмес док је радио, воле да раде оно што трговци вином раде већ миленијима - продају воду по цени робе. Кобасица је трећи дан скроз лепљива, како рече један месар „то ти је брза храна - поједи је брзо док још ваља“. Из сланине уме да се цеди нека чорба кад се сече. Убризгавају емулгаторе у свашта, па садржи и 30% више воде. Онда буду јефтинији од конкуренције, али кад погледаш пошто изађе сува материја, изађе скупо.
Једно време смо имали „Посрнулог сточара“, одличан, прерађевине савршене, ал' није издржао. Није имао довољно робе да увек има свега, па је код њега била лутрија, нема оно за шта си дошао него има шта има. Затворио је пре неку годину, ипак је био пети месар у улици, и то најдаљи.
Онда смо чули да постоји Н. код Руже али смо промашили па нашли Ж. одмах иза угла, на пола од оних 300м до Леснине, па смо сваки пут кад идемо у Београд код Лене и Милана носили по пола табле сланине и јаја колико већ наватамо, прошли пут 130 комада.
Е сад нам је требала сланина за нас, али Ж. не ради. Због текућег пуча АВа и његове Ербиенби (како на Бурундију зову председника и шефицу му владе) мора у изолацију јер има преко 65 година, па је затворио радњу док то траје. Други дућан није далеко, већ сам на бициклу, одем тамо. Добра сланина, нека кобасица (у ствари боља него што има Ж. ал' нема саламу), и има чварке! И јефтино нешто, чварци 600 динара кило, у Лидлу она ситна паковања изађу на 2000 (!). А одлични.
У повратку ми спадне ланац са зупчаника, већ други пут откако сам мењао задњу гуму. Пошто у џепу увек имам онај комбиновани одвијач и окасти десетку (комад јачег лима, али ради), успео сам да га вратим а да се не измажем, ал' сам се задувао од пресамићивања. Па извадим цигар да запалим и... видим да сам под Драганиним прозором. Извадим ноклу и зовнем је. „Ћао... ај изађи на терасу да се издиванимо“. Није нека висина, на првом је спрату, изнад дућана (а кренуло је давно као самоуслуга, НуПром тада).
Зачудо, није имала шминку (што се моја драга баш изненадила кад је чула). Не излази из стана, мада формално није под забраном, још нема 65, фали јој три месеца, али седи кући да умири савест. Сестрић живи тачно изнад ње па јој он набавља шта треба. Пошто је полицијски час од 20 до 5, а прошли пут смо се разишли у 3:30, што напросто не почнемо мало касније и продужимо до пет... а не, каже, не иде она никуд док се полицијски час не повуче. Каже да је ризична група по три питања - имала је рак, има трајну хипертензију и ваљда је треће старост. Иначе јој није ништа. Споменуло се и затварање аеродрома, а не, реко, није затворен скроз него само делимично. Председница владе је рекла да је затворен само за међународне летове, ови остали раде неометано. Једна пролазница то чује и почне да се смеје ко блесава - јер једина друга два аеродрома су у Нишу и Краљеву, и до оба је брже колима.
Завршио цигару, ћао ћао.